Zovem se Zorana, imam 52 godine i prvi put posle dugo vremena osecam da mogu da udahnem punim plucima. Ne zato sto se desilo nesto veliko, vec zato sto je konacno zavrseno ono sto me godinama lomilo iznutra – brak koji me gasio, kidao, ostavljao bez osmeha. Bila sam verna, odana, pokusavala da sacuvam ono sto se raspadalo pred mojim ocima, ali kad samo jedna strana nosi sve na ledjima – sve pukne, kad-tad.

Godinama sam cutala. Plakala u tisinama, a smejala se pred drugima. Govorila da je sve u redu, a svake veceri zaspivala s prazninom. Ljubav se svela na naviku, navika na hladnocu, a hladnoca na zivot u kojem nisam imala kome da se obratim kao zena. I onda sam resila – dosta je. Zasluzujem vise.

Sada, kad sam napokon razvedena, ne trazim da mi neko popravlja zivot. Sama sam naucila da ustanem, da radim, da brinem o svemu. Ali ono sto zelim – ono sto nikada nisam stvarno imala – jeste paznja. Postovanje. Neciji dlan preko mog srca.

Zelim muskarca koji zna sta znaci prava zena. Koji ne trazi devojku, vec partnerku. Koji ce da me cuje, vidi, zagrli kad treba i cuti sa mnom kad ne trebaju reci.

Ne verujem vise u bajke, ali verujem u drugu sansu. Ako si iskren, sam, i znas da ljubav ne zna za godine – mozda je ovo tvoj trenutak. I moj. Mozda vise ne moramo da budemo sami.

JAVI MI SE NA → PROFIL