Najviše me je zabolelo kada sam počela da gledam na sat i dok sedim kod rođene sestre. Znala sam da će, ako zakasnim dvadeset minuta, kod kuće početi ispitivanje. Gde sam bila, ko je svratio, zašto se nisam odmah javila. Danas imam 42 godine i mnogo manje stvari u ormaru nego dok sam bila u braku, ali prvi put posle dugo vremena ne smišljam opravdanja pre nego što otključam vrata.
Zovem se Milica, živim u Novom Sadu i radim kao krojačica. Skraćujem pantalone, popravljam rajsferšluse i prepravljam haljine koje mušterije donesu dan pred svadbu. Posao ume da bude naporan, naročito kad svi misle da njihovo može samo na brzinu. Ipak, volim što imam zanat i što znam da od svojih ruku mogu da platim račune. Ne živim raskošno. Iznajmljujem mali stan, vozim stari automobil i još računam koliko mi ostaje do sledeće plate.
U braku sam provela petnaest godina. Imamo sina koji ide u srednju školu i sa ocem održava odnos koji ne želim da kvarim. Naš brak nije pukao zbog jednog propuštenog poziva. Godinama se skupljalo to da ništa što kažem nije dovoljno uverljivo. Ako se sredim, pitaju me za koga. Ako ostanem duže na poslu, moram da dokazujem da je zaista bilo posla. Na kraju sam prestala i da pričam o svom danu, jer je svaka sitnica mogla da postane nova rasprava.
Nisam ni ja bez mana. Tvrdoglava sam, ostavim šolju pored mašine i umem da ćutim kada bi trebalo odmah da kažem šta me muči. Ali to nisu razlozi da neko proverava moje poruke. Kada sam otišla, nekoliko ljudi mi je reklo da je ljubomoran muškarac zapravo muškarac kojem je stalo. Meni je tada više značilo da neko pita kako sam nego da objašnjava njegovo ponašanje.
Ne tražim čoveka koji će mi plaćati kiriju niti nekoga ko će glumiti oca mom sinu. Volela bih ozbiljnog, slobodnog muškarca, možda nekoliko godina starijeg, koji ima svoj život i ne očekuje da moj nestane čim se upoznamo. Može da radi u radionici, prodavnici ili kancelariji. Mnogo mi je važnije da dogovor važi i kada nisam pored njega.
Za prvi susret ne treba mi skup restoran. Dovoljna je šetnja i razgovor u kojem niko ne pokušava da ostavi utisak tuđim automobilom ili pričama o novcu. Volela bih da mogu da kažem da sam umorna, da mi se danas ne izlazi ili da vikend provodim sa sinom, a da to ne postane uvreda. Zajednički život bih ponovo razmatrala tek kada se stvarno upoznamo.
Ponekad mi nedostaje da neko uveče pita jesam li stigla kući. Ali postoji razlika između brige i zahteva da pošaljem fotografiju kao dokaz. Za tu razliku danas imam mnogo manje strpljenja nego nekada. Mogu ponovo da zavolim i da se potrudim oko veze. Samo ne mogu ponovo da živim kao da sam stalno za nešto kriva.
Gde je za vas granica između brige za partnera i kontrole?