Višnja (49) iz Kragujevca: Ne trazim da mi neko kupuje bilo sta, samo zelim da imam kome da se vratim sa posla kuci!

Zovem se Višnja, imam 49 godina i dolazim iz Kragujevca. Dugo sam razmišljala da li da napišem ovo što mi je na srcu. Nisam žena koja voli da se žali niti da svoje probleme prepričava svima, ali postoje stvari koje čovek nosi u sebi godinama, a kada dugo ćutiš, shvatiš da ponekad samo želiš da te neko sasluša. Već šest godina živim sama. Kada sam bila mlađa, nikada nisam mogla da zamislim da ću jednog dana sedeti sama u svom stanu i razmišljati o tome kako je život prošao tako brzo. Mislila sam da ću imati porodicu oko sebe, decu, možda unuke i čoveka sa kojim ću zajedno dočekivati starost. Verovala sam u obične stvari koje su mi uvek bile najvažnije – jutarnju kafu, zajednički ručak, razgovor pred spavanje i osećaj da imaš nekoga ko će te pitati kako si.

Moj brak se završio pre šest godina. Nisam očekivala da će čovek sa kojim sam delila godine života jednog dana odlučiti da ode zbog druge, mlađe žene. Kada saznaš da te neko sa kim si planirao budućnost ostavlja, nije lako ostati jak. Dugo sam sebi postavljala ista pitanja, a onda sam shvatila da ne mogu ceo život da tražim odgovor na nešto što više ne mogu da promenim. On je izabrao svoj put, a ja sam morala da pronađem svoj. Najviše mi je pomogla moja ćerka. Ona danas živi u Nemačkoj, udala se i ima svoju porodicu. Kao majka sam bila presrećna, ali ona nikada nije zaboravila na mene i često mi kaže da ne ostajem sama. Govorila sam joj da mi ništa ne fali, da imam svoj stan, posao i mir, ali duboko u sebi znam da jedno je biti samostalan, a drugo biti sam.

Ja jesam samostalna. Imam svoj stan, sama plaćam račune i sama odlučujem kako ću provesti dan. Završila sam višu trgovačku školu i kroz život sam uvek gledala da radim i da imam svoj dinar. Trenutno radim u restoranu, u kuhinji. Pošten posao je pošten posao i nije me sramota da radim. Posao mi nekada bude naporan, ali mi prija što imam razlog da ustanem svakog jutra. Kada završim, najviše volim da odem u park – to je moje malo mesto mira. Volim da šetam bez žurbe, da sednem na klupu i gledam ljude. Park mi je godinama bio neka vrsta terapije.

Danas, kada razmišljam o upoznavanju, znam da ne bih mogla ponovo da prolazim kroz stvari koje sam već prošla. Ne želim ljubomoru, kontrolu, laži ni igrice. Želim mir i odnos u kojem ćemo jedno drugom biti podrška. Želim da mogu da kažem „kako si danas?“ i da zaista želim da čujem odgovor, da imam s kim da popijem kafu, odem u šetnju ili jednostavno sedim u tišini. Ne želim muškarca kome će smetati moja prošlost. Bila sam udata, imam ćerku i to je deo mog života. Želim nekoga ko će gledati mene danas – Višnju koja ima 49 godina, ženu koja je prošla razvod, koja je sama podigla svoj život, koja radi, ima svoj stan i još uvek ima srce koje želi da voli.

Moja ćerka me često pita kada ću konačno nekoga upoznati. Znam da joj je stvarno stalo i da ne želi da jednog dana bude daleko i da se pita kako provodim dane. Zato sam odlučila da dam sebi još jednu šansu. Tražim ozbiljnog, zrelog gospodina koji je prošao dovoljno toga da zna koliko vrede mir, vernost i poštovanje. Ako ti ne smeta što sam bila udata i što imam ćerku, i ako i ti želiš nekoga sa kim ćeš mirno provesti godine koje dolaze, možda bismo mogli da počnemo običnim razgovorom. Možda se prvo upoznamo, popijemo kafu ili prošetamo parkom. A možda baš iz jednog običnog razgovora nastane nešto što smo oboje dugo čekali. Nije mi potreban neko da me spasi od samoće. Potreban mi je neko sa kim ću želeti da podelim život.

Ako postoji takav gospodin, možda je vreme da se upoznamo.