Svi se danas hvale nekim silnim luksuzom, a niko nema s kim da sedne u predvečerje i podeli običan miris lipe

Nekada je sve bilo jednostavnije. Znalo se šta je reč, šta je porodica i koliko vredi kada u kući imaš slogu. Danas otvorim novine ili telefon i vidim samo neku lažnu sliku: svi se utrkuju ko gde letuje, ko šta vozi, a kad padne noć, polovina tih ljudi sedi u praznoj sobi sa knedlom u grlu.

Moje ime je Snežana, imam 58 godina. Prosvetni sam radnik u penziji, živim u Vojvodini, u svojoj lepoj, ušuškanoj kući sa dvorištem punim cveća. Muža sam izgubila pre nekoliko godina nakon teške bolesti. Oplakala sam ga pošteno, podigla decu na noge, dočekala unuke, ali život ide dalje. Nisam od onih žena koje su se zapustile i predale; volim da izgledam doterano, idem na koncerte klasične muzike, kuvam sa ljubavlju, čitam i negujem svoj mir.

Ipak, fali mi ona muška figura u kući. Fali mi glas koji će reći: „Ne brini ništa, ja sam tu.“

Ne tražim bogatstvo, imam dovoljno za lep i dostojanstven život. Tražim poštenog, ostvarenog i kulturnog gospodina od 55 do 65 godina — udovca ili razvedenog, čoveka čistog srca i manira starog kova. Nekoga ko ceni toplu supu na stolu, razgovor bez podizanja tona, izlete vikendom i mirnu starost u dvoje. Može biti iz Srbije ili naš čovek iz dijaspore koji planira da mirne penzionerske dane provede u otadžbini.

Ako si umoran od hladne tišine i ako ti treba prava, topla i odana žena pored koje će ti svaki dan imati smisao — ostavi mi poruku. Mir udvoje je najveće bogatstvo koje nam je preostalo.