Zovem se Monika, imam 39 godina i zivim u Hrvatskoj. Samohrana sam mama. Neki bi rekli da je to mana, ali ja to gledam kao svoju snagu. Ne stidim se ni svoje proslosti, ni svojih borbi. Prosla sam kroz dosta toga, ali i dalje sam ovde, nasmijana, spremna da pokusam ponovo – ovaj put s nekim ko zna sta znaci biti tu za zenu koja je vec sve morala sama.

Kad noc padne, a dijete zaspi, tisi su zvuci najglasniji. U tim trenucima shvatim koliko fali necije prisustvo. Ne neko da me spasi, vec neko da me razumije. Nekad pozelim da imam s kim da pijem kafu ujutru, s kim da podijelim dan, da cujem “kako si” i da to stvarno misli. Neko da me pogleda i vidi vise od etikete “samohrana mama”.

Ja ne trazim savrsenog. Trazim pravog. Nekog ko ce prihvatiti moje dijete kao dio mene. Nekog ko zna da ne moras da imas sve da bi bio covjek. Voljela bih upoznati muskarca koji je prosao kroz nesto svoje, zna cijeniti mir, zna kad treba cutati, a kad grliti.

Ne trazi me ako mislis da cu da ti budem prolazna stanica. Ja sam zena koja voli duboko. Ako si i ti neko ko zna koliko je tesko biti jak svaki dan – javi mi se.