Presekla sam onog dana kad mi je brojao minute od posla do kuće: Sad znam kakav mi muškarac treba

Petnaest minuta. Toliko mi je trebalo da kupim hleb i vratim se s posla, a dočekalo me je saslušanje na vratima. Četiri godine sam živela u kavezu koji je bivši muž zvao „ljubavlju“, dok nisam shvatila da me njegova bolesna sumnja lagano sahranjuje. Spakovala sam kofere jedno popodne dok je bio na terenu, ostavila ključeve na stolu i tek tada prvi put posle mnogo godina udahnula punim plućima.

Bojana mi je ime, imam 36 godina. Radim, imam svoj stan, svoj dinar i mir koji ne dam ni za šta na svetu. Izgledam negovano, volim da se lepo obučem, popijem čašu dobrog crnog vina i odem za vikend na planinu.

Ne bežim od braka, ali sam zauvek završila sa nesigurnim muškarcima koji leče komplekse na ženi. Zato me moji vršnjaci više uopšte ne zanimaju — previše je tu nezrelosti, igrica i praznih priča. Tražim zrelog, ozbiljnog i ostvarenog gospodina od 45 do 58 godina. Čoveka koji ima životnu kilometražu, stabilnu karijeru, izgrađen karakter i koji ženu posmatra kao svoju kraljicu, a ne kao vlasništvo.

Dajem bezuslovnu lojalnost, pažnju, toplinu doma i osmeh koji ne bledi. Za uzvrat tražim samo jedno: mirnu glavu i čvrst muški zagrljaj u koji mogu bez straha da se sklonim na kraju dana.

Ako si pravi džentlmen starog kova, ako te prošlost nije ogorčila i želiš privlačnu, vernu ženu pored sebe — javi se. Neka naš prvi razgovor počne večeras.