Nora (46) iz Budve. Ako ti smeta sto sam Romkinja, nemoj mi se javljati, ako gledas ko je kakav covek, volela bih da te upoznam

Zovem se Nora, imam 46 godina i iz Budve sam. Romkinja sam i to nikada nisam krila, ali danas, posle svega što sam prošla, želim da me ljudi upoznaju kao Noru – kao ženu, a ne kao pripadnicu bilo koje nacije. Razvedena sam već jedanaest godina. Kada se brak završio, mislila sam da će mi trebati samo malo vremena da ponovo stanem na noge i da ću jednog dana upoznati čoveka sa kojim ću krenuti ispočetka. Međutim, godine su prolazile, a ja sam ostajala sama.

U početku mi samoća nije toliko smetala. Imala sam posao, obaveze i svakodnevne stvari koje ispunjavaju dan. Navikneš se da sama kuvaš, sama plaćaš račune i sama rešavaš probleme. Ali onda dođe veče, stan utihne i telefon prestane da zvoni, i tada shvatiš da samostalnost i samoća nisu isto. Danas živim kao podstanar. Nemam svoj stan, ali imam svoj mali mir i trudim se da budem zahvalna na onome što imam. Radim kao čistačica i čistim apartmane u Budvi. Nije me sramota mog posla – naprotiv, ponosna sam što pošteno zarađujem. Naučila sam da čoveka ne određuje posao koji radi, već način na koji živi i kakav je prema drugima.

Volim Budvu, more i one obične dane kada čovek može malo da predahne. Naučila sam da se radujem sitnicama, ali postoji nešto što mi nedostaje – čovek. Ne neko zbog novca ili da mi kupi stan, već neko ko će biti tu. Neko kome mogu da kažem kako mi je prošao dan, sa kim mogu da popijem kafu, prošetam uz more ili sednem na terasu i ćutim bez neprijatnosti. Možda je posle jedanaest godina teško ponovo verovati, ali još je teže zauvek zatvoriti srce. Zato sam odlučila da dam sebi još jednu priliku.

Ne tražim mladost ni savršenstvo. Tražim ozbiljnog gospodina koji zna šta želi od života – čoveka koji želi upoznavanje koje može da preraste u pravi odnos, zajednički život i brak. Posebno mi je važno da to ne bude neko ko ljude deli na „naše“ i „njihove“ i kome će moje poreklo biti važnije od mog karaktera. Ja jesam Romkinja, ali to nije cela moja priča. Pre svega sam žena koja radi, koja ume da bude verna, koja zna da voli i koja je mnogo puta bila povređena, a nije dozvolila da zbog toga postane loš čovek.

Kada se zatvore vrata i ostanem sama sa svojim mislima, tu sam samo ja – Nora, žena kojoj nedostaje bliskost i koja bi volela da jednog dana ima nekoga kome će otvoriti vrata i reći: „Evo te, čekala sam te.“ Ne očekujem bajku ni savršene dane. Znam da pravi život ima probleme, ali želim čoveka koji neće pobeći čim naiđe prvi problem, koji zna da se razgovorom rešavaju stvari i da se prava veza gradi godinama. Volela bih male planove – odlazak do mora, večeru kod kuće, smeh zbog gluposti koje samo nama budu smešne i podršku kada nije lako.

Godine su me naučile da čoveku ne treba mnogo da bi bio srećan – treba mu neko kome veruje, ko ga poštuje i pred kim ne mora da glumi. Ako postoji ozbiljan gospodin koji ne gleda čoveka kroz poreklo, koji zna da poštuje ženu i koji želi iskren odnos, volela bih da se upoznamo. Ne obećavam ništa unapred, samo mogu da obećam da ću biti iskrena. Ne tražim čoveka koji će me gledati kao Romkinju. Tražim čoveka koji će me pogledati kao ženu i videti Noru.

Možda od jedne obične poruke počne neka nova priča.