LJUBICA: Imam 55 godina, udovica sam skoro sedam godina, usamljena sam i treba mi paznje

Zovem se Ljubica. Imam 55 godina. Udovica sam vec skoro sedam godina. Tih prvih par meseci nakon sto sam ga sahranila, svi su bili tu. Rodjaci, komsije, prijatelji… stalno je neko svraćao, donosio kafu, pitao kako sam. A onda, malo po malo, svi su se povukli. I ostala sam ja — sama.

Na pocetku mislis da je to privremeno. Da ce se zivot sam od sebe posloziti. Ali godine prodju, tišina postane svakodnevnica, a glas iz televizora jedini s kim pricam tokom rucka. Vise ni komsije ne svracaju. Deca su odrasla, imaju svoje porodice i obaveze. I sve je to u redu. Ali ja jos uvek imam srce koje kuca. Jos uvek zelim da me neko pogleda sa toplinom, da mi kaze „dobro jutro“ uz kafu i da me uvece pita jesam li umorna.

Nisam izgubila nadu u ljubav. Samo sam umorna od toga da krijem koliko mi ona nedostaje. Zasto zena mojih godina mora da cuti o tome? Zasto svi misle da sa 55 treba da budem zahvalna sto sam „zdrava“ i „dobro se drzim za svoje godine“? A niko ne pita sta mi stvarno fali.

Nedostaje mi paznja. Ne pokloni, ne putovanja, ne luksuz. Samo ona jednostavna ljudska bliskost — da me neko nazove bez razloga, da me zagrli kad mu se vratim iz prodavnice, da zajedno gledamo film, pa i da zaspimo jedno drugom na ramenu.

Znam da jos ima muskaraca koji razumeju ove reci. Onima koji se isto ovako osecaju — porucujem: nisam savrsena, nisam devojka, nisam neko ko se pretvara. Ali jesam iskrena. I spremna da budem necija ponovo. Samo ako neko zeli da cuje ovu tiho izgovorenu istinu iz srca jedne zene koja se umorila od samoce.

DODAJ ME NA → PROFIL