Izgubila sam roditelje, ostala bez posla i nikada nisam imala muza. Ako si ozbiljan gospodin i zelis zajednicki zivot bez igara i praznih obecanja javi mi se.

Zovem se Dragana, imam 48 godina i nikada se nisam udala. Dok su se mnoge moje drugarice udavale, stvarale porodice i imale decu, ja sam uvek govorila da za mene ima vremena. Posvetila sam se poslu, karijeri i nekako sam verovala da će ljubav doći onda kada bude trebalo. Nisam želela da budem sa bilo kim samo da ne bih bila sama. Mislila sam da imam još mnogo vremena da upoznam pravog čoveka, da se zaljubim i možda jednog dana stvorim svoj dom i porodicu.

Godinama sam radila u MUP-u i taj posao je bio veliki deo mog života. Trudila sam se, radila odgovorno i verovala da imam sigurnost. A onda se pre sedam godina sve odjednom promenilo. Dobila sam otkaz, a ni danas ne znam pravi razlog zbog kojeg se to dogodilo. To je bio jedan od trenutaka kada sam shvatila koliko se život može promeniti preko noći. Ostala sam bez posla kojem sam posvetila godine i morala sam ponovo da pronađem sebe i svoj put.

Imala sam sreću da imam roditelje koji su uvek bili uz mene. Nažalost, korona mi ih je oboje odnela i njihov odlazak je ostavio prazninu koju je teško opisati. Ostala sam sama u stanu koji sam nasledila od njih, okružena uspomenama i stvarima koje me svakog dana podsete na vreme kada smo bili zajedno. Moja braća i sestre imaju svoje porodice, svoju decu, svoje obaveze i svoje živote, a ja sam u jednom trenutku shvatila da sam ostala sama sa sobom.

I tada čovek počne da razmišlja drugačije. Dok si mlađi, misliš da ima vremena za sve. Za ljubav, za brak, za zajednički život, za neke velike odluke. A onda se jednog jutra probudiš i shvatiš da za dve godine puniš 50. Ne kažem da su godine nešto loše, naprotiv, danas mnogo bolje znam ko sam i šta želim. Ali prvi put iskreno osećam da ne želim da ostatak života provedem sama.

Postoji još jedna stvar o kojoj mi nije lako da pričam. Žao mi je što nisam imala decu i iskreno, danas više ne znam ni da li bih mogla da ih imam. Zato želim da budem otvorena od samog početka. Ne tražim muškarca koji očekuje da mu rodim decu ili nekoga ko želi da započinje život od nule sa velikim planovima koje možda ne mogu da ispunim. Volela bih da upoznam ozbiljnog, zrelog gospodina koji, kao i ja, želi mir, bliskost, razumevanje i zajednički život u dvoje.

Ne treba mi savršen muškarac, niti neko ko će mi obećavati kule i gradove. Posle svega što sam prošla, naučila sam da su najvažnije obične stvari. Da imaš kome da ispričaš kako ti je prošao dan. Da neko sedi pored tebe dok pijete kafu. Da postoji čovek koji te pita kako si i koji ostaje i onda kada život nije lep i lak. Želim nekoga kome ću i ja moći da budem podrška, prijatelj i žena na koju može da računa.

Ako si ozbiljan, slobodan i zreo gospodin koji želi pravo upoznavanje i mogućnost zajedničkog života, volela bih da mi se javiš. Ne želim igre, prazne poruke i ljude koji ne znaju šta žele. Želim da nekoga upoznam polako, kroz iskren razgovor i međusobno poštovanje. Možda sam ceo život mislila da imam vremena, ali danas sa 48 godina znam da ne želim više samo da čekam.

Možda negde postoji muškarac koji je, baš kao i ja, prošao kroz svoje teške dane i sada samo želi nekoga svog. Nekoga sa kim će deliti tihe večeri, jutarnju kafu i godine koje dolaze. Ako postojiš, možda je dovoljno samo da mi napišeš jedno iskreno „zdravo“. Ja sam Dragana, imam 48 godina i, posle svega, još uvek verujem da nije kasno da dvoje ljudi pronađu mir i sreću jedno pored drugog. Dragana, 48 godina