Godinama sam bila uciteljica drugima. Nikada se nisam udavala. Posvetila sam zivot skoli, a sada imam 47 godina i jednu veliku prazninu

Imam 47 godina, učiteljica sam i svaku noć na terasi delim tišinu sa sobom

Zovem se Dragana i imam 47 godina. Radim kao učiteljica i mogu da kažem da sam oduvek volela svoj posao. Deca su mi kroz godine davala neku posebnu energiju i zbog škole sam često zaboravljala na sve ono što mi je nedostajalo u privatnom životu.

Nikada se nisam udavala. Mnogo godina sam posvetila školi, poslu i obavezama. Uvek sam govorila sebi da će za ljubav biti vremena i da ne treba ništa forsirati.

Ali vreme stvarno brzo prolazi.

Pre četiri godine preminuli su mi roditelji. Tada sam prvi put zaista osetila koliko čovek može da ostane sam. Oni su mi bili najveća podrška i njihov odlazak je ostavio prazninu koju ništa ne može potpuno da popuni.

Nasledila sam stan i danas imam svoj krov nad glavom. Radim, imam svoj mir i nije mi loše u životu. Ne mogu da kažem da mi nešto veliko materijalno nedostaje. Samo mi nedostaje neko sa kim bih sve to mogla da podelim.

Najviše me uhvati samoća uveče. Sednem na terasu, gledam u svetla oko sebe i slušam tišinu. Nekada tako provedem čitavu noć, razmišljajući kako bi bilo lepo da pored mene sedi neko moj.

Ne tražim bogatog čoveka niti savršenstvo. Volela bih da upoznam ozbiljnog gospodina koji zna šta želi od života. Nekoga sa kim mogu normalno da razgovaram, da se smejem, da šetam i da jednog dana napravim zajednički život.

Možda sam previše vremena posvetila drugima, a premalo sebi. Kao učiteljica sam godinama bila tu za svoje učenike, ali sada želim da napravim nešto lepo i za sebe.

Ne želim da mi naredne godine prođu u istoj tišini. Volela bih da jednog dana na svojoj terasi ne sedim sama, već da pored mene bude muškarac sa kojim mogu da pričam o svemu.

Ako postoji ozbiljan gospodin koji želi iskreno upoznavanje i zajednički život, volela bih da mi se javi. Možda baš jedno drugo čekamo, a da toga još nismo svesni.