Milka 53. Od smrti muza nijedan muskarac me nije dotakao. Osam godina sam udovica, cerke mi kazu da mi treba neko za starost

Zovem se Milka, imam 53 godine i već dugo živim u Nemačkoj. Udovica sam punih osam godina i od kada je moj muž preminuo, nijedan muškarac nije bio deo mog života na način na koji bi trebalo da bude. Osam godina je mnogo vremena i čovek se za to vreme navikne da bude sam, ali to ne znači da prestane da mu nedostaje bliskost. Naučila sam da sama donosim odluke, sama rešavam probleme i da nastavim dalje čak i onda kada mi nije bilo lako. Danas mogu reći da sam zadovoljna svojim životom, ali ipak osećam da bih volela da pored sebe imam jednog gospodina sa kojim bih mogla da podelim ono što mi godine tek donose.

Posle smrti mog muža ostalo mi je mnogo obaveza, ali i nešto što mi je promenilo život. Nasledila sam njegovu građevinsku, odnosno bauštelsku firmu i nastavila da se brinem o poslu. Nije uvek bilo jednostavno preuzeti nešto što je godinama vodio čovek kojeg sam volela, ali nisam želela da sve ono što je stvarao jednostavno nestane. Posao mi danas daje sigurnost i razlog da budem aktivna, a kroz sve ove godine naučila sam mnogo toga što ranije nisam ni pomišljala da ću morati da naučim. Ipak, kada se radni dan završi, shvatim da posao ne može zameniti čoveka koji ti je blizak.

Imam dve ćerke i one su danas odrasle žene, obe su se udale i imaju svoje porodice. Čak sam postala i baka, što je jedna posebna sreća koju je teško opisati. Moje ćerke imaju svoje živote, svoje muževe i svoje obaveze, i naravno da sam srećna kada ih vidim zadovoljne. Ali one su prve koje mi govore da ne treba da provedem ostatak života sama. Često mi kažu: „Mama, treba ti neko da bude pored tebe kada mi ne budemo mogle svaki dan da budemo tu.“ U početku sam se samo smejala na to, ali sam vremenom počela da razmišljam da možda zaista imaju pravo.

Godinama nisam ni razmišljala o tome da upoznam nekog muškarca. Posle svega što se dogodilo, nekako sam se zatvorila u svoj posao, porodicu i svakodnevni život. Nisam osećala potrebu da bilo kome objašnjavam zašto sam sama. Nisam želela da ulazim u nešto samo zato da bih mogla reći da imam partnera. Ako bih ponovo nekoga pustila u svoj život, želela bih da to bude zato što među nama postoji iskrenost, poštovanje i prava želja da budemo zajedno. Ne treba mi veza samo zbog toga da ne budem sama – želim čoveka sa kojim bih zaista mogla da zamislim zajedničku budućnost.

Iskreno ću reći i nešto što možda mnoge iznenadi. Za svih ovih osam godina od kada sam ostala udovica, nijedan muškarac me nije dotakao. Nisam tražila prolaznu utehu niti sam želela da iz tuge zbog gubitka supruga napravim nešto što nisam osećala. Vreme je prolazilo, godine su prolazile, a ja sam ostajala sama. Danas o tome mogu da pričam bez stida, jer znam da svaka žena ima pravo da odluči kada je spremna da nekoga ponovo pusti blizu sebe. Mislim da sam sada prvi put posle mnogo godina spremna da otvorim vrata svog života.

Ne tražim nikoga da mi rešava probleme niti mi treba muškarac zbog novca ili sigurnosti. Imam svoj posao, svoj život i dovoljno iskustva da znam da se čovek mora osloniti i na sebe. Ono što mi nedostaje jeste društvo, razgovor, zagrljaj i osećaj da postoji neko ko misli na mene kada nisam pored njega. Volela bih gospodina koji je ozbiljan, normalan i dovoljno zreo da razume da u mojim godinama ljubav nije igra. Želim upoznavanje bez žurbe, razgovor i da prvo vidimo da li se naše duše i karakteri slažu.

Možda je čudno što me upravo ćerke nagovaraju da pronađem partnera, ali one me najbolje poznaju. One vide da sam jaka žena i da mogu sama, ali isto tako vide ono što ja ponekad pokušavam da sakrijem – da bih volela da imam nekoga pored sebe. Ne želim da mi starost prođe samo u poslu i obavezama. Volela bih da jednog dana mogu sa nekim da sedim, da razgovaram o svemu i ničemu, da putujemo, da se smejemo i da znamo da imamo jedno drugo. Mislim da čovek nikada nije prestar da poželi malo nežnosti i bliskosti.

Zato sam odlučila da se otvorim i da kažem ono što mi je dugo bilo teško da izgovorim. Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje i zajednički život. Ne očekujem savršenog čoveka, jer ni sama nisam savršena, ali očekujem iskrenost, poštovanje i ozbiljnu nameru. Ako postoji muškarac koji takođe želi nekoga pored sebe, volela bih da mi se javi i da počnemo jednostavno – razgovorom i upoznavanjem. Možda baš sada, posle osam godina samoće, konačno dođe vreme da i ja kažem: „Nisam više sama, imam nekoga svog.“