Sa 47 godina jos uvek sanjam da postanem mama Razvedena sam vec 7 godina, radim u cvecari i zivim skromno, samo mi jedan covek nedostaje

Zovem se Dragana, imam 47 godina i već sedam godina sam razvedena. Kada se osvrnem iza sebe, najviše me boli jedna želja koju nikada nisam uspela da ostvarim – da se ostvarim kao majka. Oduvek sam želela da imam dete, da imam kome da spremam doručak, da gledam kako odrasta i da jednog dana znam da sam nekome bila ceo svet. Ta želja je ostala u meni sve ove godine i, iskreno, još uvek ne mogu da je ugasim. I dalje verujem da možda život može da me iznenadi i da možda još uvek imam šansu da ostvarim ono o čemu sam toliko dugo sanjala.

Posle razvoda sam dugo pokušavala da nastavim normalno dalje. Radim u jednoj cvećari i volim taj posao jer sam oduvek volela cveće, miris i onu malu radost kada nekome ulepšaš dan buketom. Živim skromno i nisam žena kojoj trebaju skupe stvari da bi bila srećna. Ne interesuju me luksuzni pokloni, skupi restorani ni dokazivanje pred drugima. Meni bi mnogo više značilo da imam čoveka koji će mi ujutru skuvati kafu, pitati kako sam i kojem mogu da kažem sve što mi je na srcu.

Godine su me naučile da se čovek najviše raduje običnim stvarima. Lep dan, šetnja, mirna večera, razgovor do kasno ili samo sedenje jedno pored drugog – meni je to mnogo vrednije od svega što novac može da kupi. Zato ne tražim bogatog muškarca niti nekoga ko će mi obećavati život iz filmova. Želim ozbiljnog gospodina koji ima dobro srce, koji zna da poštuje ženu i koji ne beži kada život postane težak.

Najviše bih volela da upoznam nekoga ko želi isto što i ja – zajednički život i mirnu budućnost. Ne mora da bude iz velikog grada, niti mi je važno da li ćemo živeti u gradu ili na selu. Meni je važnije ko je čovek nego gde živi. Ako je nekome lepo u selu, mogu da zamislim sebe tamo. Ako voli grad, mogu i to. Kada imaš pravu osobu pored sebe, mesto postane manje važno.

Neću da lažem i kažem da mi je svejedno što imam 47 godina. Naravno da razmišljam o godinama i o tome koliko mi je velika želja da postanem majka. Ipak, ne želim da odustanem od svoje nade. Verujem da život nekada donese nešto onda kada najmanje očekuješ. Ne tražim nekoga samo zbog toga, već pre svega želim čoveka sa kojim bih mogla da izgradim iskren odnos, pa da zajedno odlučujemo o našoj budućnosti.

Posle sedam godina samačkog života shvatila sam da više ne želim da čekam da se nešto samo od sebe dogodi. Možda sam ranije mislila da ima vremena i da će se sve nekako složiti. Danas znam da čovek mora nekada i sam da napravi prvi korak. Zato sam odlučila da otvoreno kažem šta želim, bez stida i bez glume. Želim ljubav, zajednički život i čoveka koji će želeti da zajedno ostarimo.

Ne tražim savršenog muškarca. Ne tražim ni velike poklone, ni novac, ni luksuz. Želim nekoga ko će ceniti moju skromnost, moj posao, moje male radosti i moje srce. Nekoga ko će razumeti da žena može biti srećna i sa običnom kafom, šetnjom i toplim razgovorom. Ako jednog dana budemo imali kuću, baštu i mir, meni će to biti dovoljno – samo da u toj kući ne budem sama.

Možda će neko pročitati ovu priču i pomisliti da je čudno što žena od 47 godina još uvek sanja o ljubavi i majčinstvu. Ja ne mislim da je čudno. Svako ima pravo da se nada i da poželi svoju sreću, bez obzira na godine. Možda ne mogu da znam šta me čeka sutra, ali znam da ne želim da se jednog dana osvrnem i kažem da nisam ni pokušala.

Zato, ako postoji ozbiljan gospodin koji želi iskreno upoznavanje, zajednički život i nekoga sa kim bi mogao mirno da provede godine koje dolaze, volela bih da mi se javi. Nije mi važno da li si iz grada ili sa sela, niti koliko imaš novca. Važno mi je da si čovek koji zna šta znači vernost, poštovanje i podrška. Ja sam Dragana, imam 47 godina i još uvek verujem da negde postoji muškarac sa kojim bih mogla da ostvarim ono što mi je najviše nedostajalo – pravi dom, ljubav i život udvoje