Zovem se Dana, živim u okolini Sombor i imam 49 godina.
Nikada se nisam udavala.
I dok sam bila mlađa, stalno sam govorila:
„Ima vremena.“
Vremena za ljubav.
Vremena za brak.
Vremena za porodicu.
A godine su prošle brže nego što sam mislila.
„Danas se kajem“
Danas, kada se probudim sama i kada vidim kako su svi oko mene stvorili porodice…
iskreno se kajem.
Kajem se što nisam ranije mislila na sebe i svoj život.
Najviše me boli što nemam dete.
To je rana koju nosim svaki dan.
„Posle smrti majke ostala sam sama“
Od kada mi je mama preminula, kuća je postala tiha.
Pretiha.
Nema više onog glasa da pita kako sam.
Nema nikoga da me sačeka.
Nema topline doma kakvu sam nekada imala.
I tek tada čovek shvati koliko je teško kada ostane potpuno sam.
„Volela bih da postanem majka“
Možda će se neko smejati ovome što pišem.
Ali ja i dalje maštam o tome da postanem majka.
Ne znam da li je sa 49 godina kasno za to…
ali srce ne zna za godine.
Srce i dalje želi ljubav, porodicu i nekoga svog.
„Ne tražim avanture“
Ne zanimaju me prolazne veze i prazne priče.
Samo ozbiljni muškarci neka se jave.
Tražim čoveka za život u dvoje.
Nekoga uz koga ću se buditi i zaspati, nekoga ko želi miran i normalan život.
„Najviše mi fali zagrljaj“
Čovek može sve da izdrži…
ali samoća polako ubija.
Najviše mi fali da imam nekoga da me zagrli i kaže:
„Nisi sama.“
„Ako postoji ozbiljan muškarac…“
Ako si muškarac kome je dosta lažnih odnosa…
Ako želiš emotivnu i poštenu ženu…
javi se.
Možda još nije kasno da dvoje usamljenih ljudi pronađu sreću.