Radmila (51) Od razvoda nisam pustila nijednog muskarca blizu sebe, sada zelim da ponovo osetim ljubav, ne zelim da starost provedem sama

Zovem se Radmila, imam 51 godinu i već 11 godina sam razvedena. Kada je brak završio, nisam ni slutila da će toliko vremena proći, a da ću i dalje biti sama. Godine su prolazile, posao se menjao, život je nosio svoje probleme, ali ja nikako nisam uspevala da pronađem čoveka kojem bih ponovo otvorila svoje srce. Danas mogu iskreno da kažem da sam se navikla da budem sama, ali nisam prestala da želim nekoga pored sebe. Čovek može mnogo toga da izdrži sam, ali kada godine prolaze, sve više shvataš koliko znači imati nekoga sa kim možeš da podeliš običan dan.

Godinama sam radila u jednoj kuhinji. Nije to bio lak posao, ali nikada nisam bežala od rada i uvek sam gledala da sama zaradim za sebe. Danas radim u jednoj cvećari i moram priznati da mi taj posao mnogo više prija. Okružena sam cvećem, ljudima i svakodnevnim sitnicama koje nekada poprave dan. Ipak, kada završim smenu i krenem kući, opet ostajem sama sa svojim mislima. Tada se često zapitam kako bi bilo lepo da me kod kuće čeka neko kome mogu da ispričam kako mi je prošao dan.

Od mog razvoda prošlo je punih 11 godina i za sve to vreme nisam dozvolila da mi se neki muškarac zaista približi. Nije to zato što mislim da su svi muškarci loši niti zato što sam prestala da verujem u ljubav. Jednostavno, nisam želela da u svoj život pustim nekoga samo da bih pobegla od samoće. Posle jednog braka čovek postane oprezniji i više razmišlja kome daje svoje poverenje. Sada, sa 51 godinom, shvatam da možda ne treba zauvek držati srce zatvorenim samo zato što je jednom bilo povređeno.

Ne tražim mlađeg muškarca niti nekoga ko želi samo dopisivanje i prolaznu zabavu. Volela bih da upoznam starijeg, ozbiljnog gospodina koji zna šta znači život i koji razume da u ovim godinama čoveku više nisu najvažnije žurke i dokazivanje. Želim muškarca sa kojim mogu da razgovaram, da šetam, popijem kafu, odem negde zajedno i da znam da imam nekoga na koga mogu da se oslonim. Ne tražim savršenstvo, jer ga nemam ni ja. Tražim karakter, poštovanje i iskrenu želju da dvoje ljudi naprave život u kojem će biti jedno uz drugo.

Možda će neko pomisliti da je 51 godina mnogo za početak nečeg novog, ali ja se sa tim ne slažem. Upravo sada znam mnogo bolje šta želim nego kada sam bila mlađa. Ne zanimaju me prazna obećanja, ljubomora, igrice i odnosi u kojima se ne zna na čemu si. Volela bih da upoznam čoveka koji će znati da ceni miran razgovor, zajednički ručak, šetnju i ono najobičnije „jesi li dobro?“ Nekada upravo takve male stvari znače mnogo više od velikih reči.

Istina je da me je samoća umorila. Čovek se navikne da sve radi sam, ali postoji razlika između toga da umeš da budeš sam i toga da želiš da ostaneš sam. Ja više ne želim da se vraćam u prazan stan i da dane provodim samo između posla, kuće i svojih obaveza. Želim da sa nekim podelim i dobro i loše, da imamo svoje male rituale i da znam da postoji neko ko će me pitati kako sam. Posle toliko godina, mislim da i ja zaslužujem da mi neko ponovo kaže: „Tu sam.“

Ne tražim muškarca koji će mi promeniti život preko noći. Moj život je moj i naučila sam da se sama borim za njega. Samo bih volela da se pojavi čovek sa kojim bih mogla da napravim nešto zajedničko i lepo. Nekoga ko neće gledati moje godine kao prepreku, već kao dokaz da iza mene postoji životno iskustvo. Ako je i on prošao kroz nešto svoje, još bolje – možda bismo baš zato mogli da se razumemo bez mnogo objašnjavanja.

Zato sam odlučila da ovo kažem javno, iako mi nije lako. Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje i zajednički život. Volela bih da ovo malo godina koje nam je život ostavio provedemo zajedno, a ne svako na svojoj strani i u svojoj samoći. Ne znam gde se nalazi čovek kojeg čekam svih ovih godina, ali znam da ne želim više samo da čekam. Ako si ozbiljan, zreo i želiš ženu pored sebe, javi mi se. Možda baš jedan razgovor bude početak priče koju smo oboje dugo čekali.