Ja sam Verica, imam 52 godine zivim u Holandiju. Muz mi je poginuo pre 9 godina, ostala mi je Baustelska firma, ali nijedan posao ne moze zameniti coveka pored mene
Zovem se Verica, imam 52 godine i već 31 godinu živim u Holandiji. Kada sam otišla od svojih, nisam ni slutila da će mi život doneti toliko toga – i lepog i teškog. Ovde sam provela više od pola života, radila, gradila svoj dom i delila život sa čovekom za kog sam verovala da će zauvek biti pored mene. Moj bivši muž i ja nismo imali dece, ali ono što smo imali jedno prema drugom bilo je iskreno i lepo. Bio je dobar prema meni, poštovao me i zajedno smo gradili naš život. Nažalost, pre devet godina moj svet se promenio u jednom trenutku – on je poginuo i od tada više ništa nije bilo isto.
Posle njegove smrti ostala mi je građevinska firma koju sam nasledila kao njegova venčana supruga. Mnogi možda pomisle da je lako kada ti ostane firma i materijalna sigurnost, ali novac i posao ne mogu da popune praznu stranu kreveta niti ti uveče reći: „Kako si danas?“ Preuzela sam firmu, naučila mnogo toga i nastavila dalje jer sam morala. Vodim posao, donosim odluke i trudim se da sve funkcioniše, ali istina je da sam iza svega toga samo žena koja je devet godina sama.
Nikada nisam mislila da ću jednog dana ovako javno tražiti nekoga za upoznavanje. Iskreno, ranije bih možda i rekla da to nije za mene. Posle muževe smrti dugo nisam mogla ni da zamislim drugog muškarca pored sebe. Nisam želela da poređujem bilo koga sa njim niti da ponovo prolazim kroz emocije za koje nisam znala gde će me odvesti. Godine su prolazile, navikla sam se na tišinu i govorila sebi da imam dovoljno – posao, dom, obaveze i svoj mir.
Ali onda dođu neke godine kada čovek počne drugačije da razmišlja. Samoća više nije samo sloboda i mir. Počneš da se pitaš ko će sedeti pored tebe na terasi dok pijete jutarnju kafu. Ko će ti ispričati kako mu je prošao dan. Ko će te zagrliti kada ti je teško, a sa kim ćeš podeliti i one obične sitnice koje zapravo najviše znače. Što sam starija, sve više shvatam da me ne plaši to što sam sama danas, već pomisao da jednog dana dočekam starost potpuno sama.
Zato sam odlučila da budem iskrena. Imam 52 godine i volela bih da upoznam ozbiljnog gospodina, srednjih godina, ali ne mlađeg od 50 godina. Ne tražim mladog muškarca, avanturu niti nekoga ko želi da se igra tuđim emocijama. Želim normalnog, slobodnog i zrelog čoveka koji zna šta želi. Nekoga kome prijaju mir, tišina i jednostavne stvari. Možda zvuči obično, ali meni danas mnogo više znači mirno jutro, razgovor na terasi i osećaj da pored sebe imam čoveka kome mogu da verujem nego bilo kakvi izlasci i velika obećanja.
Ne tražim nekoga zbog firme, novca ili bilo kakve koristi. Svoj život sam izgradila i znam da brinem o sebi. Ono što želim ne može da se kupi – želim bliskost, poštovanje i čoveka sa kojim mogu da podelim godine koje dolaze. Volela bih da se prvo normalno upoznamo, razgovaramo bez žurbe i vidimo da li imamo sličan pogled na život. Ako postoji poverenje i prava emocija, verujem da dvoje odraslih ljudi još uvek mogu napraviti nešto lepo.
Ako imaš više od 50 godina, slobodan si, ozbiljan i ako ti, kao i meni, više prijaju mirne večeri nego prazna obećanja, slobodno mi se javi. Ne obećavam bajku, ali obećavam iskrenost. Možda je prošlo devet godina otkako sam ostala bez čoveka kojeg sam volela, ali to ne znači da moje srce više nema mesta za nekoga novog. Možda baš sada, kada sam najmanje očekivala, postoji jedan gospodin koji takođe sedi sam na svojoj terasi i razmišlja kako bi život ipak mogao biti lepši u dvoje. Verica, 52 godine
