Zovem se Emanuela, imam 49 godina i Romkinja sam iz Sombora. Nikada se nisam udala i moj život nije ispao onako kako sam možda nekada zamišljala dok sam bila mlađa. Dok su moje drugarice izlazile, zaljubljivale se, udavale i pravile svoje porodice, ja sam najveći deo svog života posvetila svojoj majci. Bila je bolesna i jednostavno nisam imala snage da je ostavim samu. Brinula sam o njoj koliko sam mogla, vodila je kod lekara, provodila dane pored nje i uvek sam mislila da za mene ima vremena. Govorila sam sebi: „Jednog dana ću misliti i na sebe.“ Ali godine prolaze tiše nego što čovek očekuje, a onda sam jednog dana shvatila da imam 46 godina i da se mnogo toga u mom životu promenilo.

Kada je moja mama preminula, ostala je velika praznina koju nisam znala kako da popunim. Tek tada sam shvatila koliko sam zapravo bila vezana za nju i koliko se moj ceo život godinama vrtio oko brige za nekoga koga volim. Posle njene smrti prošla sam kroz veoma težak period i dugo sam se osećala izgubljeno i prazno. Moj otac je godinama živeo i radio u Nemačkoj, a ja sam ostala sa svojim mislima i uspomenama. Vremenom sam nasledila stan od svojih roditelja i danas imam svoj krov nad glavom, svoj mir i život koji sam naučila da cenim. Ali koliko god čovek imao sigurnost i koliko god se navikao da bude samostalan, postoje trenuci kada sve to jednostavno nije dovoljno ako nemaš nekoga kome možeš da se obratiš.

Danas radim u jednoj knjižari i iskreno mogu da kažem da sam zadovoljna svojim životom. Volim mir, volim knjige i prija mi kada imam svoj red i svoje male navike. Nisam žena koja traži luksuz, bogatstvo ili nekoga da joj rešava probleme. Naučila sam da se sama borim i da cenim ono što imam. Ali postoji jedna stvar koju više ne želim da krijem ni od sebe. Nedostaje mi neko pored mene. Nedostaje mi muškarac sa kojim mogu da popijem kafu, da prošetam, da pričam o običnim stvarima, da se nasmejem i da znam da imam nekoga ko će biti tu i kada je lepo, ali i kada život pokaže onu težu stranu.

Možda sam kasnije od drugih počela da razmišljam o ljubavi i zajedničkom životu, ali ne verujem da je za mene sve prošlo. Imam 49 godina, imam svoj život, svoj posao i svoj dom, ali imam i srce koje bi volelo da nekome ponovo pruži pažnju, nežnost i razumevanje. Ne tražim savršenog muškarca, jer ni sama nisam savršena. Ne zanima me nečiji novac, izgled ili tuđa obećanja. Mnogo mi je važnije da je iskren, ozbiljan i da zna šta znači imati nekoga pored sebe. Želim čoveka koji neće pobeći čim život postane težak, jer sam kroz svoj život naučila koliko je važno imati osobu na koju možeš da se osloniš.

Ako si slobodan, ozbiljan i želiš iskreno upoznavanje sa ženom koja možda nema savršenu životnu priču, ali ima veliko srce i zna šta znači biti uz nekoga, volela bih da mi se javiš. Napiši mi nešto o sebi, o svom životu i o tome šta tražiš. Ne obećavam bajku, ali mogu da obećam iskrenost, toplinu i ženu koja više ne želi da kroz život prolazi potpuno sama. Možda sam mnogo godina davala sebe drugima, možda sam dugo mislila da je kasno da i ja pronađem nekoga svog, ali danas sa 49 godina želim da dam sebi jednu šansu. Možda baš negde postoji muškarac koji takođe samo želi nekoga ko će ostati uz njega u dobru i zlu. Emanuela, 49 godina, Sombor