Zovem se Sofija, imam 44 godine i radim kao vaspitačica.

Pre tri godine sam se razvela.

Mnogi misle da je razvod najteži deo priče.

Nije.

Najteže je ono što ostane posle.

Tišina.

Samoća.

Prazan stan.

I pitanje koje sebi postavljaš svake večeri: „Da li ću ostatak života provesti sama?“

Moj bivši muž je pronašao drugu ženu. Dugo sam pokušavala da sačuvam brak, da trpim i ćutim zarad porodice. Ali dođe trenutak kada čovek mora da bira između svog mira i tuđe sebičnosti. Ja sam izabrala mir.

Iz našeg braka imam dve ćerke i one su moj najveći ponos. Jedna se udala i ima svoj život, druga živi sama i polako gradi svoju budućnost. Tako i treba da bude. Deca odrastu i krenu svojim putem.

A majka ostane sama sa svojim mislima.

Nemam svoj stan.

Nemam svoj auto.

Plaćam kiriju i živim od svog rada.

I znate šta?

Nisam nesrećna zbog toga.

Nikada nisam merila ljude po novcu niti po stvarima koje poseduju.

Zadovoljna sam životom koji imam.

Ali postoji nešto što ne mogu da kupim.

Nekoga svog.

Nekoga ko će me pitati kako sam prošla na poslu.

Nekoga kome ću skuvati kafu.

Nekoga sa kim ću podeliti i lepe i teške dane.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim princa.

Tražim čoveka koji radi i pošteno živi od svog rada.

Čoveka koji ne pije.

Čoveka koji ne puši.

Posle svega što sam prošla, mir mi je postao važniji od svega.

Ne zanima me odakle si.

Ne zanima me da li živiš u gradu ili na selu.

Važno mi je samo da si dobar čovek.

Ako si i ti umoran od samoće i tražiš iskrenu ženu za upoznavanje i zajednički život, možda baš sada čitaš moju priču.

Možda se upravo mi tražimo.