Imam 44 godine. Zovem se ZORICA. Dva puta sam pokusala da izgradim dom, porodicu, sigurnost. Dva puta sam se nadala, verovala, dala sve od sebe. I oba puta sam zavrsila sa slomljenim srcem, sama, sa pitanjima na koja niko nije hteo da mi odgovori.

Mnogi me gledaju i sude pre nego sto i progovorim. Vide Romkinju. I tu stanu. Ne vide zenu koja je radila, borila se, kuvala, podizala decu, trpela uvrede, cutala da ne bi pravila dramu, ostajala i kad nije imalo smisla — jer je verovala u ljubav. Ne vide osobu koja nocu place, a danju se smeje da niko ne primeti koliko je umorna od samoce i borbe.

Kad sam se prvi put razvela, rekli su mi da je mladost pogresna. Kad se drugi put sve raspalo, rekli su da sam ja kriva, jer sam “valjda takva”. A ja sam samo bila zena koja je htela ljubav. Koja je sanjala da je nece niko gledati kroz poreklo, kroz prezime, kroz boju koze ili melodiju u govoru… vec kroz dusu.

Danas zelim da kazem glasno ono sto mnoge od nas cutke trpe: zaboli kad si nevidljiv. Zaboli kad te niko ne pozove, kad ti niko ne napise poruku, kad osetis da tvoja vrednost u ocima drugih zavisi od toga odakle dolazis, a ne kakva si osoba.

Zato pisem ovo — ne da kukam, ne da molim — vec da me mozda neko konacno cuje. Neko ko ce videti zenu od 44 godine, iskrenu, emotivnu, koja zna da voli, zna da oprosti i zna da cuva ono sto ima. Ako si taj neko — ne cuti.

AKO SI ZAINTERESOVAN ZA ROMKINJU, JAVI MI SE NA → KONTAKT