Zovem se Lejla, imam 40 godina i vec vise od decenije zivim i radim u Nemackoj. U pocetku sam mislila da ce se sve brzo sloziti – posao, stabilnost, mir. I jeste, na neki nacin. Imam krov nad glavom, stabilnu platu, uredjen zivot. Ali srce… srce je ostalo prazno.

Godinama sam sve radila sama. Bez icije pomoci, bez oslonca, bez necije ruke kad mi zatreba. Danas, kad imam sve sto mi treba da bih “dobro zivela”, shvatam da to nije ono sto coveka cini srecnim. Najvise boli kad se umorna vratis kuci, a nemas kome da kazes: “Tu sam.”

Ponekad mi kazu da je zivot u inostranstvu lak. Ja kazem – jeste, ako ga ne zivis sama. Ako imas nekog da s tobom podeli tisinu. Nekog da te pogleda kao zenu, da te pita kako si, da te ceka kad se vratis s posla.

Ne trazim bajku. Ne trazim luksuz. Trazim prisustvo. Trazim da budem necija. Da kuham za nekog ko to ceni. Da pricam sa nekim kome nije dosadno da me slusa. Da volim i budem voljena.

Ako si covek koji zna sta znaci samoca, ako ti nedostaje normalna, jednostavna, postena zena – mozda sam ja ta koja ce ti vratiti veru u dvoje.

Mozda se nikada nismo sreli, ali ako si procitao do ovde – mozda je to znak. Javi se. Mozda je vreme da vise ne budemo sami.

JAVI MI SE NA → PROFIL