Zovem se Esmeralda, imam 51 godinu, rodom sam iz Novog Sada, ali već godinama živim i radim u Nemačkoj.

Nikada nisam mislila da ću ovako pisati o sebi.

Imala sam život.
Imala sam brak.
Imala sam porodicu.

Imala sam nekoga ko me je čekao.

A onda… sve se promenilo.

Moj muž je preminuo pre 11 godina.
Tog dana nisam izgubila samo njega…
izgubila sam deo sebe.

Ostala sam jaka zbog ćerke.
Zbog nje sam ustajala, radila, borila se.

I uspela sam.

Danas je ona udata.
Ima svoj život.
Svoju sreću.

I ja sam srećna zbog nje.

Ali…

Kada se vrata zatvore,
kada ostanem sama u stanu,
kada prođe dan pun ljudi…

shvatim da nemam nikoga svog.

Radim u staračkom domu.
Svaki dan gledam ljude kojima treba pažnja, reč, dodir.

Dajem im sve od sebe.
Toplu reč, osmeh, brigu.

Ali kada završim smenu…

Vraćam se u tišinu.

Nema nikoga da me pita kako sam.
Nema nikoga da me zagrli.
Nema nikoga da podelim dan.

Samoća je najteža kada imaš kome da daš ljubav… a nemaš kome.

Ne tražim mnogo.

Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim savršenstvo.

Tražim čoveka.

Gospodina.

Nekoga ko zna šta znači poštovanje, pažnja i mir.
Nekoga ko želi da sedi, popije kafu, razgovara…
i da zna da nije sam.

Ja sam žena koja zna da voli.
Koja zna da bude verna.
Koja zna šta znači život – i koliko brzo prođe.

Možda sam ostala sama…

Ali još uvek verujem da negde postoji čovek
koji isto ovako sedi u tišini i čeka.

Ja sam Esmeralda, 51 godina.

Ako i ti tražiš nekoga svog…

javi se. Možda je vreme da više ne budemo sami.