Zovem se Miljana, imam 50 godina i već nekoliko godina sam udovica. Nisam ni slutila da ću u ovim godinama ponovo ostati sama. Život je nepredvidiv – odnese ti ono što si voleo, ono što ti je bilo sve, a ti moraš dalje. I ideš… ali ne zato što hoćeš, već zato što moraš.
Ljudi često misle da kad žena ostane sama u ovim godinama, da je za nju ljubav prošla priča. Da treba da ćuti, da se posveti deci, unucima, da više ne mašta. A ja ne mogu tako. Moje srce i dalje zna kako izgleda ljubav. I dalje pamti toplinu zagrljaja, pogleda, reči koje te umire.
Najgore u svemu je tišina. Kada se dan završi, a ti nemaš kome da ispričaš kako ti je bilo. Nema ruke da te pomazi po kosi. Nema pitanja: „Jesi li umorna? Treba li ti nešto?“ I ne fali meni pomoć – fali mi prisustvo. Bliskost. Neko moj.
Ne tražim savršenog muškarca, ne interesuju me bajke. Samo jedan čovek koji zna da bude čovek. Koji zna da voli mirno, iskreno, bez igre. Koji zna da je ponekad i ćutanje dovoljno, ako ćutiš pored nekog svog.
Ako si usamljen kao ja, ako si prošao kroz život i znaš koliko duša može da se umori… možda sam ja ta koja ti treba. Javi se. Jer možda baš ovde počinje naša priča.
JAVI MI SE NA → KONTAKT
Leave a Reply