Zovem se Vanja, imam 45 godina i živim u Priština, na Kosovo.
Nekada je ovde sve bilo drugačije.
Puno ljudi.
Puno života.
Puno smeha.
Danas…
nije više tako.
„Ostala sam skoro sama“
U centru Prištine ostalo nas je još samo nekoliko porodica.
Većina ljudi je otišla.
Neko zbog života, neko zbog straha, neko trbuhom za kruhom.
A ja sam ostala ovde.
„Svi moji su po svetu“
Moji rođaci i prijatelji danas su svuda po svetu.
Nemačka.
Švajcarska.
Austrija.
A roditelji…
oni su umrli.
I od tada sam shvatila koliko čovek može da bude sam čak i kada oko njega ima ljudi.
„Nikada se nisam udavala“
Život je prolazio brzo.
Uvek sam mislila — ima vremena.
I tako su godine prošle.
Nikada se nisam udavala.
A sada, kada sam prešla 45. godinu…
samoca je počela ozbiljno da boli.
„Radim i borim se“
Godinama radim u jednoj kuhinji.
Pošten posao, pošten život.
Ne tražim luksuz.
Navikla sam da se sama borim kroz život.
„Samo mi fali neko svoj“
Najviše mi nedostaje neko kome ću skuvati kafu.
Neko da me pita kako mi je prošao dan.
Da ne ćutim sama svako veče.
Jer čovek može sve…
ali bez emocije i topline život postane težak.
„Tražim ozbiljnog gospodina“
Ne tražim avanture.
Ne zanimaju me igre i lažna obećanja.
Tražim ozbiljnog gospodina za život u dvoje.
Nekoga ko želi mir, poštovanje i iskren odnos.
„Ako postojiš… javi se“
Ako si muškarac koji zna šta znači usamljenost…
Ako želiš ženu koja zna da voli i poštuje…
javi se.
Možda baš dvoje usamljenih ljudi mogu jedno drugom promeniti život.