Dolazim iz Crne Gore, ali me je život odveo daleko – danas sam u Luksemburgu, u penziji.
Ceo život sam radila.
Borila se.
Gradila sve sama.
Ništa mi nije bilo poklonjeno.
Godinama sam stvarala, štedela, odricala se…
i danas mogu da kažem da imam sve što je potrebno za miran i stabilan život.
Imam svoj dom.
Imam sigurnost.
Imam mir.
Ali nemam ono najvažnije…
nemam nikoga pored sebe.
I to je praznina koju ništa ne može da zameni.
Ljudi često misle da je sreća u novcu i sigurnosti.
Ali kada dođe veče i kada ostaneš sam…
shvatiš da je prava sreća –
imati nekoga pored sebe.
Jutra su tiha.
Skuvam kafu…
sednem… i ćutim.
Nema nikoga da me pogleda,
da mi kaže „dobro jutro“,
da započnemo dan zajedno.
A noći…
one su još teže.
Kada legnem i kada nema nikoga da me zagrli,
tada najviše osetim koliko znači toplina drugog čoveka.
Da te neko ugreje kada ti je hladno.
Da ti kaže „tu sam“.
Sa 56 godina sam shvatila da sve što sam gradila…
nije dovoljno ako nemaš sa kim to da podeliš.
Sve sam stekla.
Ali nisam uspela da pronađem ili zadržim ono najvažnije…
bliskost.
Sada, kada sam u penziji i kada imam vremena da živim…
život mi prolazi u tišini.
Ne tražim mnogo.
Ne tražim savršenstvo, niti bajke.
Tražim gospodina.
Zrelog muškarca koji zna šta želi.
Koji zna šta znači poštovanje, razgovor i mir.
Nekoga ko će sa mnom popiti jutarnju kafu.
Ko će uveče leći pored mene i znati da nismo sami.
Možda sam kasno shvatila koliko to znači…
ali srce i dalje želi.
Ja sam Teodora, 56 godina, žena koja je sve sama stvorila…
ali koja danas samo želi jedno:
da više ne bude sama.
Ako postoji muškarac koji razume ove reči…
možda je ovo znak da se javi.