Zovem se Tamara. Imam 35 godina i radim u jednoj velikoj firmi, među ljudima, svakog dana. Uvek nasmejana, uvek spremna da saslušam druge. Kažu da zračim pozitivom. A ja… svako veče skidam taj osmeh čim ostanem sama.

Već godinama nisam imala iskren zagrljaj. Ne sećam se kad me je poslednji put neko pitao: „Kako si? Stvarno.“ Ljudi me doživljavaju kao jaku, samostalnu ženu. I jesam takva. Ali to ne znači da ne osećam prazninu.

Nisam od onih koje trče za pažnjom. Samo sam umorna od toga da budem nečija podrška, a da sama nikome ne pripadam. Ne tražim mnogo – samo nekoga ko će videti ono što drugi ne primete. Ko će znati da tišina nije uvek mir, već često – usamljenost.

Ako negde postoji muškarac koji zna da gleda srcem, koji čita između redova i ume da pruži ruku kad niko drugi ne vidi da tonem… možda je vreme da se upoznamo.

Tamara 💌

JAVI MI SE NA → PROFIL