Zovem se Svetlana, imam 52 godine.

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovo.
Nije lako priznati svetu da si sam.
Nije lako reći da ti nešto nedostaje, kada svi misle da si jaka.

A istina je…
usamljena sam.

Razvedena sam.
Ostavljena.

I ono što najviše boli nije ni sam kraj veze…
nego ono što ostane posle toga.

Tišina.

Živim sama.
Nemam nikoga svog pored sebe.

Dani nekako prođu – obaveze, kuća, sitnice…
ali kada dođe veče i kada legnem u krevet…

tada najviše osetim koliko je samoća teška.

Nema ko da me pita kako sam.
Nema ko da mi kaže „dobro jutro“.
Nema ko da mi poželi „laku noć“.

I tada shvatim koliko su te male stvari zapravo najveće.

Ne tražim mnogo u životu.
Ne tražim luksuz, ni savršenstvo.

Tražim čoveka.

Nekoga ko će biti pored mene.
Nekoga ko će doneti toplinu u moj život.

Nekoga ko će sa mnom podeliti jutro uz kafu,
ko će uveče leći pored mene i znati da nismo sami.

Možda zvuči jednostavno…
ali za mene je to danas sve.

Godine su prošle, ali srce nije prestalo da želi bliskost.

Ne zanimaju me igre.
Ne zanimaju me prolazni ljudi.

Želim ozbiljnog muškarca, gospodina koji zna šta znači poštovanje i zajednički život.

Nekoga ko će razumeti tišinu…
ali i znati da je razbije jednim običnim:

„Tu sam.“

Možda negde postoji muškarac koji se oseća isto.
Koji takođe leže sam i gleda u plafon, pitajući se gde je pogrešio.

Ako postojiš…

ja sam Svetlana, 52 godine, i ne tražim ništa veliko –
samo da više ne budem sama.