Zovem se Jovana, imam 41 godinu i poreklom sam iz Kraljevaa, Srbija.
Danas živim u Italiju
Život me nije mazio, ali sam naučila da se borim.
Sve što danas imam —
sama sam stekla.
„Pet puta godišnje dolazim u Srbiju“
Koliko god da živim daleko, srce me vuče kući.
U Srbiju dolazim pet puta godišnje.
Toliko volim svoju zemlju, svoj narod, svoj jezik i miris doma.
Ali svaki put kada se vratim nazad…
vraćam se sama.
„Jedan brak je iza mene“
Bila sam udata.
Iz tog braka imam ćerkicu, moje najveće bogatstvo.
Danas je odrasla, studira u Beč, u Austrija.
Odabrala je svoj put, svoj život.
I ponosna sam na nju.
Ali kada dete ode…
majka ostane sama sa tišinom.
„Radim kao čistačica i ne stidim se toga“
Radim kao čistačica.
Pošten posao, pošten hleb.
Ne stidim se ničega što sam zaradila svojim rukama.
Zadovoljna sam životom.
Imam krov nad glavom.
Imam mir.
Imam dovoljno.
„Samo mi fali neko moj“
Sve imam…
osim nekoga da me probudi.
Nekoga da skuva kafu za dobro jutro.
Nekoga da pita kako sam.
Nekoga da me zagrli kad je težak dan.
Tek tada čovek shvati da najskuplje stvari nisu ono što se kupuje.
„Ne tražim bogatstvo“
Ne treba mi ničiji novac.
Ne tražim mlađe da gubim vreme.
Ne zanimaju me prazne priče.
Tražim ozbiljnog muškarca.
Nekoga sa kim ću deliti jutra, večeri i život.
„Ako postojiš… javi se“
Možda negde postoji muškarac koji isto ima sve, a nema ono najvažnije.
Nekoga svog.
Ako postojiš…
javi se.
Možda dvoje ljudi koji su mnogo toga sami stvorili mogu zajedno konačno stvoriti sreću.