Zovem se Slavica, imam 54 godine. Udovica sam vec 7 godina. Proslo je mnogo vremena otkako sam poslednji put osetila neciju ruku na ramenu, neciji osmeh ujutru, ili iskren pogled koji govori vise od reci.

Zivot mi je oduzeo muza, saputnika, i deo mene. Ali ne i veru u to da ljubav moze da se vrati.

Nisam usamljena jer sam zaboravljena. Usamljena sam jer nisam htela nikog ko nije vredan mog mira. Danas, kad sam zrela, spokojna i svesna sebe – zelim opet da volim. Onako smireno, iskreno, bez igrica, bez straha. Da mi neko donese lepe reci, da mi cuva dusu, da zajedno cutimo, ali da znamo zasto smo tu.

Ne trazim savrsenstvo. Trazim muskarca koji zna da ceni zenu. Koji zna koliko vredi jedan pozdrav ujutru i toplina uvece. Ako si sam, ako znas sta znaci biti necija svetla tacka u danu – mozda smo mi dvoje ono sto zivot jos moze da spoji.

JAVI MI SE NA → PROFIL