Zovem se Sladja, imam 48 godina i Romkinja sam. Ovo pišem iskreno, bez ulepšavanja i bez skrivanja bilo čega. Možda će neko pročitati moju priču i odmah imati svoje mišljenje o meni. Možda će nekome biti važno odakle sam, kako se izjašnjavam ili šta sam radila u životu.

Ali ja više nemam godina ni želje da se bilo kome dokazujem.

Ja znam ko sam.

Znam koliko sam se u životu borila.

Znam koliko sam puta morala sama da ustanem kada nije bilo nikoga da mi pruži ruku.

I znam koliko je teško imati mnogo toga, a ipak nemati ono što ti srce najviše traži.

Nekoga svog.

Godinama sam živela u Beču. Tačnije, punih 27 godina provela sam daleko od svog rodnog kraja. Otišla sam mlada i mislila sam da me tamo čeka bolji život. Radila sam razne poslove, borila se, štedela i trudila da stvorim sebi sigurnost.

Nije bilo lako živeti daleko od mora, od svog grada i od ljudi koje poznaješ od detinjstva.

Ali čovek se na sve navikne.

Navikne se na strani grad.

Na drugi jezik.

Na posao.

Na brzinu života.

Na to da mora sam da se snalazi.

Godine su prolazile, a ja sam radila i mislila da će sve nekako doći na svoje mesto.

Imala sam i ljubav.

Udala sam se.

Verovala sam da sam pronašla čoveka sa kojim ću jednog dana zajedno ostariti.

Kao i svaka žena, imala sam svoje snove. Nisam tražila luksuz. Nisam maštala o ne znam kakvom životu.

Želela sam porodicu.

Želela sam da jednog dana postanem majka.

Mislila sam da ćemo kroz život prolaziti zajedno, držati se jedno drugog i da ćemo se boriti kao tim.

Ali život je za mene imao drugačiji plan.

„Ostavio me kada sam mu bila najpotrebnija“

Postoje stvari koje čoveka promene zauvek.

Za mene je jedna od tih stvari bila saznanje da možda neću moći da se ostvarim kao majka.

Neću lagati, to me je pogodilo.

Pokušavala sam da budem jaka.

Govorila sam sebi da život nije gotov, da postoji mnogo drugih razloga za sreću i da ljubav između dvoje ljudi može da bude dovoljna.

Verovala sam da čovek kojeg volim razmišlja isto.

Ali očigledno nisam bila u pravu.

Vremenom sam osetila da se nešto menja.

A onda je došao trenutak koji nisam očekivala.

Moj brak se raspao.

On je otišao i nastavio život sa mlađom ženom.

Možda je najviše bolelo to što sam imala osećaj kao da je sve što smo prošli zajedno odjednom postalo nevažno.

Kao da godine ljubavi, borbe, planova i zajedničkog života mogu tek tako da se izbrišu.

Ostala sam sama sa svojim pitanjima.

Pitala sam se da li je problem u meni.

Da li žena manje vredi ako ne može da rodi dete?

Da li sve ono što daješ u vezi prestane da bude važno ako život ne ispuni baš sve što ste planirali?

Dugo mi je trebalo da shvatim jednu stvar.

Nisam manje vredna zato što nisam postala majka.

To što život nekome nešto nije dao ne znači da ta osoba nema pravo na ljubav, pažnju i poštovanje.

Danas, posle svega, i dalje imam tu ranu u sebi.

Ne mogu da kažem da me ne zaboli kada vidim majku sa detetom.

Kada vidim porodicu kako zajedno šeta.

Kada vidim oca koji drži svoje dete za ruku.

Naravno da se zapitam kako bi moj život izgledao da sam imala priliku da ostvarim taj san.

Ali čovek mora naučiti da živi i sa onim što nije mogao da promeni.

„Vratila sam se u Budvu da pronađem mir“

Posle toliko godina života u Beču, odlučila sam da se vratim u svoju rodnu Budvu.

Mnogi su me pitali zašto.

„Kako možeš da ostaviš Beč posle 27 godina?“

Ali nekada čovek jednostavno oseti da mu treba novi početak.

Meni je trebao mir.

Trebao mi je vazduh koji poznajem.

More.

Sunce.

Šetnja pored obale.

Želela sam da se vratim tamo gde moje srce nekako diše lakše.

Mislila sam da će povratak rešiti sve.

Da će more izlečiti ono što nosim u sebi.

Da će novi početak automatski značiti i novu sreću.

Ali život nije baš tako jednostavan.

Možeš promeniti grad.

Možeš promeniti posao.

Možeš promeniti pogled kroz prozor.

Ali neke stvari putuju sa tobom.

Samoća je jedna od njih.

Imam more blizu sebe.

Imam sunce.

Imam svoj dom.

Ali kada uveče zatvorim vrata, ostanem sama.

I tada shvatim da nije važno koliko je mesto lepo ako nemaš sa kim da podeliš taj trenutak.

„Otac mi je ostavio kuću, a ja sam je svojim rukama sredila“

Od pokojnog oca ostala mi je kuća u Budvi.

Nije sve bilo savršeno kada sam je dobila. Trebalo je mnogo rada, vremena i ulaganja.

Polako sam je renovirala.

Korak po korak.

Kako sam mogla i koliko sam mogla.

Danas sam ponosna kada pogledam šta sam napravila.

Tokom sezone izdajem apartmane.

To mi je jedan deo posla.

Pored toga, prodajem kreme i razne stvari turistima na plaži.

I želim nešto jasno da kažem.

Nije me sramota nijednog poštenog posla.

Od rada se ne stidim.

Od pošteno zarađenog novca se ne okreće glava.

Možda neko misli da je jedan posao važniji od drugog, ali ja sam u životu naučila da je svaki posao pošten ako njime nikoga ne povređuješ.

Radila sam u Beču.

Radim sada u Budvi.

Snalazila sam se gde god je trebalo.

I preživela sam mnogo toga.

Zato mi danas nije potreban muškarac da bi me izdržavao.

Ne tražim sponzora.

Ne tražim nečiji novac.

Ne zanima me koliko imaš.

Imam svoj krov nad glavom.

Imam svoj posao.

Imam svoj život.

Ali ono što nemam ne može se kupiti.

„Džaba kuća i džaba more kada nemaš kome da kažeš: hajde da prošetamo“

Nekada sedim ujutru sa kafom i gledam dan kako počinje.

I pomislim kako bi bilo lepo da je neko preko puta mene.

Da me pogleda i kaže:

„Hajde, posle ćemo malo da prošetamo.“

Ne trebaju meni skupi restorani.

Ne trebaju mi putovanja na kraj sveta.

Ponekad je dovoljno da imaš nekoga pored sebe.

Da zajedno prošetate pored mora.

Da sednete na klupu.

Da ćutite.

Da se pogledate.

I da znate da niste sami.

Možda tek kada dugo živiš sam počneš da ceniš te obične stvari.

Jutarnju kafu u dvoje.

Poruku tokom dana.

Pitanje: „Jesi li dobro?“

Nekoga ko će te sačekati.

Nekoga kome možeš da kažeš da ti nije lako.

Nekoga ko neće pobeći kada pokažeš svoje slabosti.

Ja sam godinama naučila da budem jaka.

Ali iskreno?

Umorila sam se od toga da uvek moram sve sama.

I jaka žena nekada poželi da ima rame na koje može da nasloni glavu.

„Tražim čoveka koji neće prvo gledati da li sam Romkinja“

Ja sam Romkinja.

Nikada to nisam krila.

Ali kroz život sam mnogo puta videla kako ljudi prvo čuju jednu reč, pa tek onda odluče kakva sam osoba.

Kao da je važnije moje poreklo nego moje srce.

A ja nikada nisam ljude delila na taj način.

Za mene je oduvek bilo jednostavno.

Ili si dobar čovek ili nisi.

Možeš imati bilo koje ime.

Možeš biti iz bilo kog grada.

Možeš pripadati bilo kojoj naciji.

Ako si iskren, pošten i znaš da poštuješ drugu osobu, za mene je to mnogo važnije od svega ostalog.

Zato bih volela da upoznam muškarca kome neće smetati što sam Romkinja.

Čoveka koji će prvo želeti da sazna kakva sam žena.

Da li sam iskrena.

Da li sam vredna.

Da li znam da volim.

Da li znam da budem uz nekoga.

A ne da me proceni pre nego što mi pruži priliku da me upozna.

„Ne tražim avanturu, previše sam prošla da bih se igrala“

Imam 48 godina.

U ovim godinama ne tražim igrice.

Ne tražim poruke u kasnim satima bez ikakve namere.

Ne tražim muškarce koji se javljaju samo kada im je dosadno.

Ne želim prazna obećanja.

Tražim ozbiljnog gospodina.

Nekoga ko je slobodan i ko zaista želi da upozna ženu.

Možda će prvo biti razgovor.

Možda kafa.

Možda šetnja.

Nema potrebe da bilo šta obećavamo unapred.

Ali želim da znam da se upoznajemo sa ozbiljnom namerom.

Ako se pronađemo, volela bih zajednički život.

Volela bih da pored sebe imam partnera.

Prijatelja.

Čoveka sa kojim mogu da delim ono što mi život još donese.

Ne očekujem savršenstvo.

Nisam ni ja savršena.

Imam svoju prošlost.

Imam svoje rane.

Imam dane kada sam raspoložena i dane kada mi treba mir.

Ali imam i srce koje, uprkos svemu, nije prestalo da veruje.

„Možda baš dvoje usamljenih ljudi mogu jedno drugom promeniti život“

Možda sada ovo čita neki muškarac koji je, kao i ja, dugo sam.

Možda si i ti prošao kroz razvod.

Možda si izgubio nekoga.

Možda si se borio kroz život i sada imaš sve što ti treba, osim nekoga sa kim bi to podelio.

Ako je tako, možda razumemo jedno drugo.

Ne moraš imati savršen život.

Ne moraš biti bogat.

Ne moraš glumiti nešto što nisi.

Samo budi iskren.

Budi čovek koji zna šta znači poštovanje.

Budi neko ko neće otići zbog prve svađe ili prvog problema.

Ja ne tražim bajku.

Tražim stvaran život.

Sa svim lepim i teškim danima.

Sa smehom.

Sa brigama.

Sa zajedničkim kafama i običnim večerama.

Sa nekim ko će ostati.

Možda ne mogu promeniti ono što mi se dogodilo.

Ne mogu vratiti brak.

Ne mogu izbrisati godine samoće.

Ne mogu promeniti neke stvari koje mi život nije dao.

Ali mogu da odlučim da ne prestanem da živim.

I zato danas pravim ovaj korak.

Ako postoji ozbiljan gospodin koji želi iskrenu ženu, upoznavanje i mogućnost zajedničkog života, volela bih da mi se javi.

Ne gledaj prvo što sam Romkinja.

Ne gledaj moju prošlost.

Upoznaj mene.

Možda ćeš iza svega toga pronaći ženu koja je mnogo puta bila povređena, ali koja još uvek ume da voli.

Ženu koja ima svoj dom.

Koja radi.

Koja se ne stidi ničega što je pošteno.

I ženu koja bi volela da jednog dana, dok šeta pored mora, više ne bude sama.