Zovem se Silvana, imam 46 godina.

Dugo sam živela u Ljubljani.
Tamo sam gradila život, donosila odluke i verovala da idem pravim putem.

Iza mene su dva braka.

Dva puta sam pokušala.
Dva puta sam verovala da je to ono pravo.

Ali život nekada ne ide onako kako planiramo.

Ne želim da ulazim u razloge.
Svako nosi svoju priču.

Ali jedno je sigurno…

posle svega ostaneš sam.

Pre sedam meseci donela sam odluku da se vratim.

Vratila sam se u Crnu Goru, u rodni Bar, na primorje.
Mislila sam da će mi more doneti mir, da će mi povratak kući doneti neku novu snagu.

I jeste, na neki način.

Ali ono što nisam mogla da promenim…

je osećaj samoće.

Dani prođu nekako.
Obaveze, šetnja, ljudi…

Ali kada dođe veče i kada se vrata zatvore…

tada ostanem sama sa mislima.

I tada shvatim koliko znači imati nekoga pored sebe.

Ne tražim savršen život.
Ne tražim bajku.

Imam dovoljno godina i iskustva da znam da to ne postoji.

Ali znam šta želim.

Želim čoveka koji me neće gledati kroz moju prošlost.

Ne želim pitanja o onome što je bilo.
Ne želim osudu.

Želim nekoga ko će gledati mene danas.

Ko će videti ženu koja želi mir, poštovanje i iskren odnos.

Tražim gospodina.

Muškarca koji zna šta znači biti tu.
Koji neće nestati kada postane teško.

Nekoga ko će ostati.

Ko će znati da ceni prisustvo, razgovor i toplinu.

Nekoga ko će me pogledati i reći:

„Važna si mi.“

Možda sam napravila greške.
Možda sam verovala pogrešnim ljudima.

Ali nisam izgubila veru da postoji neko pravi.

Ja sam Silvana, 46 godina, sada u Baru, na moru…

i ne tražim mnogo.

Samo nekoga ko će biti uz mene.
Bez pitanja o prošlosti.

Samo sa željom za budućnost.

Ako postoji takav muškarac…
možda je vreme da se javi.