Zovem se Sanja, imam 46 godina.
Ja sam izbeglica sa Kosovo.
I ono što se dogodilo 1999. godine zauvek mi je promenilo život.
„Rat nam je uzeo sve“
Izgubili smo dom.
Mir.
Sigurnost.
Otišli smo sa malo stvari i velikim strahom.
I od tada živim u Srbija kao podstanar.
Godine prolaze… ali neke rane nikada ne prođu.
„Nekad me uhvati želja za Kosovom“
Postoje dani kada me srce vuče dole.
Setim se svega.
Ulica, ljudi, života koji smo imali.
Ali istina je bolna —
tamo smo izgubili skoro sve.
I nema više gde da se vratim.
„Borim se i ne žalim se“
Radim kao pomoćna kuvarica u jednom restoranu.
Pošten posao.
Od toga živim i plaćam kiriju.
Nisam bogata, ali sam naučila da cenim male stvari.
„Samoća najviše boli“
Zadovoljna sam životom koliko mogu biti.
Ali postoji jedna praznina koju ništa ne može da zameni.
Nemam nikoga pored sebe.
Nema kome da ispričam kako mi je prošao dan.
Nema ko da me zagrli kada me stigne tuga.
„Ne tražim avanturu“
Ne zanimaju me klinci.
Ne zanimaju me poruke za jednu noć.
Tražim ozbiljnog gospodina za brak i život u dvoje.
Nekoga ko zna šta znači poštovanje, mir i podrška.
„Možda negde postoji čovek za mene“
Možda postoji muškarac kome neće smetati moja prošlost.
Kome neće biti važno što živim kao podstanar i što sam prošla težak život.
Nego će gledati srce.
Ako postojiš…
javi se.