Zovem se Sanela, iz Bosne sam i bavim se cvećarstvom.

Prodajem cveće.
Svaki dan držim u rukama nešto lepo, nešto što simbolizuje ljubav, pažnju, život.

A moj život…

nije bio takav.

Bila sam u braku.
Verovala sam da sam pronašla svog čoveka.

Gradili smo nešto zajedno.
Planirali.
Sanjali.

A onda…

ostavio me.

Ne zato što ga nisam volela.
Ne zato što nisam bila tu.

Ostavio me jer nisam mogla da se ostvarim kao majka.

Našao je drugu.
15 godina mlađu.

I sa njom dobio dete.

Tako je završila moja priča.

Bez mnogo reči.
Bez borbe.
Bez pokušaja.

Samo sam ostala…

sama.

Tek sam se razvela.
Još uvek učim da živim sa tim.

Najviše boli kada shvatiš da nisi bila dovoljna nekome…
samo zato što nisi mogla nešto što nisi mogla da promeniš.

A ja sam samo želela porodicu.

Danas stojim iza svog štanda sa cvećem.
Gledam parove kako kupuju ruže, kako se smeju, kako se vole…

A ja?

Ja prodajem ljubav drugima…
a nemam je za sebe.

Samoća je najteža kada imaš srce puno osećanja,
a nemaš kome da ih daš.

Ne tražim mnogo više.

Ne tražim savršen život.
Ne tražim bajku.

Tražim čoveka.

Gospodina.

Nekoga kome neće biti važno to što nemam dete.
Nekoga ko će me gledati kao ženu, a ne kao ono što nisam mogla da budem.

Nekoga ko će želeti brak.
Poštovanje.
Bliskost.

Ja znam da volim.
Znam da budem verna.
Znam da budem tu.

Samo nisam imala sreće da to neko ceni.

Ja sam Sanela.

Možda sam ostavljena…
možda sam povređena…

ali nisam prestala da verujem
da negde postoji čovek
koji će me pogledati i reći:

„Ti si meni dovoljna.“

Ako postojiš…

javi se.