Romkinja sam, odrasla sam u domu i nikada se nisam udavala. Sada zelim coveka koji ce me prihvatiti bez obzira sto sam romkinja!

Zovem se Silvana, imam 43 godine i Romkinja sam. Moja životna priča nije kao priče većine žena koje sam upoznala. Odrasla sam u domu i nikada nisam imala priliku da upoznam svoje roditelje. Kao dete sam često zamišljala kako izgledaju, kakvi su ljudi, da li nekada pomisle na mene i da li postoji neki razlog zbog kojeg smo ostali razdvojeni. Ceo život sam nosila tu želju u sebi, nadajući se da ću ih jednog dana pronaći i upoznati. Danas, kada sam već u ozbiljnim godinama, moram iskreno priznati da sam polako izgubila nadu da će se ta želja ikada ostvariti.

Kada odrastate bez roditelja, postoje neke stvari koje ne možete objasniti ni kada postanete odrasli. Možete naučiti da budete jaki, da radite, da sami rešavate probleme i da ne zavisite ni od koga, ali u nekom delu srca zauvek ostane pitanje kako izgleda kada te majka zagrli ili kada ti otac kaže da je ponosan na tebe. Ja te uspomene nemam. Nemam fotografije iz detinjstva koje mogu da pogledam i kažem: „Evo, ovo je moja mama“, niti sam ikada mogla da nekome kažem da imam roditelje koji čekaju da im se vratim kući. Naučila sam da živim sa tim, ali to ne znači da me nikada nije bolelo.

Pre 18 godina otišla sam u Austriju i tamo sam počela da gradim život od početka. Danas radim kao čistačica u jednoj firmi i nemam razloga da se stidim svog posla. Pošteno radim, zarađujem za sebe i zadovoljna sam životom koji sam uspela da izgradim. Možda nemam sve što neko drugi ima, ali imam svoju slobodu, svoj mir i osećaj da sam svojim rukama napravila nešto od života. Posle svega što sam prošla, naučila sam da cenim male stvari i da budem zahvalna za svaki miran dan. Ipak, postoji jedna stvar koju posao i materijalna sigurnost nikada ne mogu da nadoknade – porodica.

Nikada se nisam udavala i nikada nisam imala svoju porodicu u onom obliku o kojem sam kao devojka sanjala. Godine su prolazile, a ja sam nekako uvek govorila sebi da ima vremena. Sada imam 43 godine i više ne želim da odlažem ono što mi je u srcu. Volela bih da upoznam ozbiljnog gospodina, čoveka koji zna šta želi i koji ne traži prolaznu priču. Ne tražim savršenstvo, jer znam da savršeni ljudi ne postoje. Tražim nekoga sa kim mogu da razgovaram, da se upoznajem polako i da zajedno vidimo možemo li da izgradimo nešto što bi jednog dana moglo prerasti u pravi zajednički život.

Romkinja sam i nikada nisam želela da krijem svoje poreklo. Znam da postoje ljudi kojima će to možda biti problem, ali ne želim da se zbog toga menjam niti da se izvinjavam zbog toga ko sam. Mene nije određivalo to što sam Romkinja, već sve ono kroz šta sam prošla i način na koji sam se borila da napravim život za sebe. Nikada mi nije bilo važno odakle je čovek, kojoj naciji pripada ili koje je vere. Ako je dobar čovek, poštuje me i ima iskrene namere, meni je to mnogo važnije od svega što piše na papiru.

Najveća želja koju danas nosim u sebi jeste da se ostvarim kao majka. Možda će neko reći da je sa 43 godine kasno za takve snove, ali ja ne želim da dozvolim da mi drugi određuju kada smem da budem srećna. Ceo život sam živela sa osećajem da mi je nešto nedostajalo, a možda upravo zato toliko snažno želim da jednog dana imam svoje dete i da mu pružim ono što ja nikada nisam imala. Želim da moje dete zna da je voljeno, da ima nekoga kome može da se vrati, da ima majku koja će ga zagrliti i reći mu da je najvažnije na svetu. To je san koji još uvek čuvam u sebi.

Ne očekujem od muškarca da bude savršen niti da mi obećava bajke. Volela bih da upoznam gospodina koji je zreo, iskren i spreman da zajedno sa mnom razmišlja o budućnosti. Nije mi važno da li je iz Austrije, Srbije, Bosne, Crne Gore ili nekog drugog kraja. Nije mi važno ni koje je vere ili nacije, sve dok ima poštovanja prema meni i prema onome što sam prošla. Želim čoveka koji će moći da pogleda moju priču bez sažaljenja i da kaže: „Hajde da zajedno napravimo ono što ti je ceo život nedostajalo.“

Danas sam zadovoljna svojim životom i ne pišem ovo zato što mislim da sam nesrećna. Naprotiv, ponosna sam na sebe jer sam odrastajući bez roditelja uspela da pronađem svoj put, da živim i radim u Austriji već 18 godina i da se sama izborim za svoje mesto pod suncem. Ali čovek može biti zadovoljan svojim životom i istovremeno želeti da ga podeli sa nekim. Zato ako postoji gospodin koji želi ozbiljno upoznavanje, zajednički život i jednog dana možda porodicu, volela bih da mi se javi. Ne tražim da neko promeni moju prošlost – samo želim da zajedno napišemo lepšu budućnost. A možda će upravo sa pravim čovekom konačno doći i ono za čim sam tragala celog života: moj dom, moja porodica i moje dete. ❤️