Zovem se Fatima, imam 37 godina.
I moja priča nije laka.
„Ostavljena sam kao dete“
Ostavljena sam kada sam imala 4 godine.
Nikada nisam upoznala svoje roditelje.
Nikada nisam čula njihovu priču.
Nikada nisam osetila šta znači imati nekoga ko je tu od početka.
„Odrasla sam bez topline“
Jedno vreme sam bila u hraniteljskoj porodici.
Ali tamo nisam našla ono što sam tražila.
Nije bilo topline.
Nije bilo razumevanja.
Nije bilo ljubavi kakvu dete treba da ima.
I to te obeleži za ceo život.
„Dosta mi je patnje“
Danas imam 37 godina.
I mogu da kažem —
dosta mi je patnje.
Dosta mi je samoće.
Dosta mi je borbe bez ikoga.
Želim nešto što mnogi uzimaju zdravo za gotovo.
„Želim porodicu“
Želim dom.
Želim muža.
Želim dete.
Želim da osetim ono što nikada nisam imala —
pripadnost, sigurnost, ljubav.
„Radim i borim se“
Radim u Lidlu.
Pošteno zarađujem.
Ne žalim se.
Znam da mora da se radi.
Navikla sam da se borim za sebe.
„Ne gledam veru ni naciju“
Ja sam Romkinja.
I znam da me mnogi gledaju drugačije.
Ali ja nikada nisam gledala ko je ko.
Za mene je važno samo jedno —
da si čovek.
„Tražim ozbiljnog muškarca“
Ne tražim igru.
Ne tražim prolazno.
Ne tražim laži.
Tražim ozbiljnog muškarca za brak.
Nebitno selo ili grad.
Bitno je da želi isto što i ja —
život u dvoje i porodicu.
„Ako postojiš… javi se“
Ako si muškarac koji ne gleda predrasude…
Ako želiš ženu koja zna da ceni dom…
Ako želiš nekoga ko će biti uz tebe iskreno…
javi se.
Možda baš dvoje ljudi koji su mnogo prošli mogu zajedno napraviti nešto pravo.