Radim kao konobarica. Slušam tuđe priče, tuđe radosti, tuđe probleme… a moja tišina nikome ne smeta. Nikoga nemam. Ni porodicu, ni prijatelje – samo posao koji nisam izabrala, ali moram da ga radim.

Zagledam se u parove za stolovima… kako joj on pridržava jaknu, kako se ona smeje samo njemu, kako se drže za ruke. A ja? Držim tacnu. I nosim osmeh koji više ne osećam.

Sanjam da neko dođe i kaže: “Dosta, dosta bola, dosta samoće.” Da me pogleda kao ženu, ne kao uslužnu osobu. Da poželi da me izvuče iz svega ovoga. Da me oženi. Da me voli.

Ako si čovek koji zna kako izgleda tuđa borba, ako znaš koliko jedno srce može biti gladno ljubavi – onda znaš sve. I znaš zašto ovo pišem.

Možda nisi princ, ali meni bi bio spas.