Posle 24 godine u Italiji vratila sam se sama. Jedanaest godina sam razvedena i više ne trazim ljubav iz bajke, već miran dom.

Zovem se Biljana, imam 48 godina i već 11 godina sam razvedena.

Kada se osvrnem iza sebe, imam osećaj kao da je ceo život prošao u jednom trenutku.

Godinama sam živela u Italiji.

Punih 24 godine.

Radila sam, borila se i stvarala koliko sam mogla.

Veći deo života provela sam radeći kao čistačica.

Nikada me nije bilo sramota poštenog posla.

Svaki dinar koji sam zaradila bio je od mog rada.

Iz braka imam dve ćerke.

One su danas odrasle žene.

Udale su se.

Napravile svoje domove.

I iskreno, srećna sam zbog njih.

To je ono što svaka majka želi.

Ali kada su one krenule svojim putem, prvi put sam osetila koliko samoća ume da boli.

Brak nam nije uspeo.

Nismo znali da sačuvamo ono što smo godinama gradili.

Posle razvoda svako je otišao svojim putem.

Ja sam se vratila iz Italije.

Mnogi misle da je najteže vratiti se bez velikog novca.

Nije.

Najteže je vratiti se bez nekoga ko će te dočekati.

Danas mi više ne trebaju ni velika putovanja ni skupi restorani.

Želim mir.

Želim tišinu koja se deli sa nekim, a ne tišinu u kojoj si potpuno sam.

Želim čoveka koji zna šta znači poštovanje.

Nekoga ko ne pije, ne laže i ne igra se tuđim osećanjima.

Ne tražim bogatstvo.

Ne tražim savršen život.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi zajednički život, razgovor, podršku i miran dom.

Godine su me naučile da je najveće bogatstvo imati nekoga kome ćeš uveče reći: "Kako ti je prošao dan?"

Ako si ozbiljan, pošten i želiš isto što i ja, volela bih da mi se javiš.

Možda nam život nije dao sve što smo želeli, ali verujem da nam još uvek može dati nekoga sa kim ćemo podeliti ono najvrednije – vreme koje je pred nama.