Zovem se Dragana, imam 49 godina i već sedam godina sam razvedena. Kada danas pogledam iza sebe, nekada se zapitam gde su nestale sve te godine. Čovek misli da ima vremena, da će neke stvari ostaviti za kasnije, da će se život sam nekako srediti. A onda se jednog dana probudiš i shvatiš da je mnogo toga prošlo, a da su neke želje ostale iste.

Ja sam oduvek želela samo normalan život. Nisam sanjala o bogatstvu, velikim stvarima niti o životu koji će drugi gledati sa zavišću. Želela sam mir, svoj dom i čoveka pored sebe sa kojim mogu da podelim i lepe i teške dane.

Ali život mene, iskreno, nije baš mazio.

Razvedena sam već sedam godina i od tada sam naučila da mnogo toga mogu sama. Naučila sam da sama donosim odluke, da sama rešavam probleme i da ne očekujem da će neko drugi doći i srediti moj život. Vremenom se čovek navikne na samoću, ali postoji razlika između toga da naučiš da živiš sam i toga da zaista želiš da zauvek ostaneš sam.

Ja to ne želim.

Imam jednu ćerku koja je udata i živi u Sloveniji. Ona ima svoj život, svoju porodicu i svoj put. Naravno da sam srećna kada vidim da je moje dete pronašlo svoju sreću. To je valjda najveća želja svake majke.

Ali kada se vratim u svoj stan, kada se zatvore vrata i sve utihne, ostanem sama sa svojim mislima.

Pre skoro godinu dana vratila sam se iz Slovenije. Tamo sam provela deo svog života i tamo sam, na neki način, počela ispočetka nakon mnogih stvari koje su mi se dogodile. Danas imam svoj stan, svoj mir i primam prevremenu penziju iz Slovenije koja mi je dovoljna za moje svakodnevne troškove.

Ne živim u luksuzu i to mi nikada nije ni bilo najvažnije.

Imam ono što mi je potrebno za normalan život.

Ali postoji nešto što nijedan stan, nijedan novac i nijedna sigurnost ne mogu da zamene.

Čoveka.

Nekoga svog.

Nekoga kome možeš da kažeš kako ti je prošao dan.

Nekoga sa kim možeš da popiješ jutarnju kafu.

Nekoga ko će te pitati da li si dobro i kome to pitanje neće biti samo obična rečenica.

Možda baš zato danas otvoreno pričam o sebi.

Mnogi ljudi gledaju samo ono što imaš danas, ali ne znaju kroz šta si prošao da bi do toga došao. Ja, na primer, nisam uspela da završim srednju školu. Ne zato što nisam želela da učim i ne zato što nisam imala planove.

Život je jednostavno tada bio drugačiji.

Bili su teški uslovi i morala sam da radim. Dok su neki moji vršnjaci završavali školu i planirali budućnost, ja sam već razmišljala kako da se zaradi i kako da se pregura još jedan mesec.

Nekada mi je zbog toga bilo teško.

Nekada sam se pitala kako bi moj život izgledao da sam imala drugačije mogućnosti.

Ali danas se više ne kajem.

Možda nemam diplomu koju sam nekada želela, ali sam kroz život naučila mnogo stvari koje nijedna škola ne može da nauči.

Naučila sam šta znači raditi.

Naučila sam šta znači boriti se.

Naučila sam da ne osuđujem ljude po tome koliko su škole završili, koliko novca imaju ili šta drugi pričaju o njima.

Jer čovekovu vrednost ne određuje papir.

Određuje ga ono kakav je prema drugim ljudima.

Zato danas, sa 49 godina, ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim nekoga ko će meni nešto plaćati ili rešavati moje probleme.

Imam svoj stan.

Imam svoje prihode.

Znam da se brinem o sebi.

Tražim nešto mnogo jednostavnije, a možda danas i mnogo teže pronaći.

Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje.

Nekoga ko je slobodan, iskren i ko zna šta želi.

Volela bih da to bude čovek približno mojih godina, neko ko je već prošao kroz život i ko razume da prava veza nije samo izlazak, dopisivanje i prazna obećanja.

Volela bih da upoznam nekoga sa kim bih mogla prvo normalno da razgovaram.

Bez žurbe.

Bez lažnih priča.

Bez velikih obećanja posle prve poruke.

Jedna kafa.

Jedna šetnja.

Jedan iskren razgovor.

Pa da vidimo da li možemo da se razumemo.

Jedna stvar mi je posebno važna i želim odmah iskreno da kažem.

Volela bih da muškarac ne puši, jer ni ja nisam pušač.

Znam da će nekome to možda biti sitnica, ali kada sa nekim želiš da provodiš mnogo vremena i možda jednog dana deliš dom, važno je da imate navike koje jedno drugom ne smetaju.

Ne osuđujem nikoga ko puši.

Svako živi kako želi.

Ali ja bih jednostavno volela da pored sebe imam čoveka koji, kao i ja, ne puši.

Možda sada negde postoji muškarac koji čita ovo i oseća slično.

Možda si i ti prošao kroz razvod.

Možda su i tebe godine naučile da više ceniš mir nego buku.

Možda i ti imaš svoj stan, svoj život i sve ono što je potrebno, ali ti ipak nedostaje osoba sa kojom možeš sve to da podeliš.

Ako je tako, možda se razumemo i pre nego što smo se upoznali.

Ja ne mogu da obećam bajku.

Nisam ni ja savršena.

Imam svoje mane, svoje navike i svoju prošlost.

Ali mogu da obećam da ne volim igrice.

Ne želim da trošim vreme.

Ako se upoznajemo, želim da se upoznajemo iskreno.

Ako nam je lepo, da budemo iskreni jedno prema drugom.

Ako se ne pronađemo, i to je u redu.

Ali nemojmo lagati i igrati se tuđim osećanjima.

Sedam godina sam sama i možda je baš sada došlo vreme da ponovo nekome otvorim vrata svog života.

Ne želim više da razmišljam samo o tome šta je bilo.

Ne mogu promeniti prošlost.

Ne mogu vratiti godine.

Ali mogu da odlučim šta želim od budućnosti.

A u budućnosti bih volela da imam nekoga svog.

Nekoga ko će me prihvatiti ovakvu kakva jesam.

Ženu koja nije završila srednju školu jer je morala rano da radi.

Ženu koja se razvela.

Ženu koja ima odraslu ćerku u Sloveniji.

Ženu koja se vratila i sada ponovo gradi svoj mir.

Ne tražim sažaljenje.

Ne tražim da neko rešava moj život.

Samo tražim normalnog i ozbiljnog čoveka.

Gospodina sa kojim mogu da se smejem, razgovaram, putujem kada možemo i jednostavno uživam u običnim danima.

Jer možda su upravo ti obični dani ono što čoveku najviše nedostaje kada je dugo sam.

Jutarnja kafa u dvoje.

Neko ko će ti reći „dobro jutro“.

Zajednička kupovina.

Šetnja.

Razgovor na terasi.

Neko ko će te sačekati kod kuće.

Ne treba meni mnogo.

Samo da znam da nisam sama.

Ja sam Dragana, imam 49 godina i danas se više ne stidim da kažem da želim ponovo da upoznam nekoga.

Ako si ozbiljan gospodin, slobodan, približno mojih godina i nepušač, volela bih da mi se javiš.

Možda ćemo samo popiti kafu i lepo popričati.

A možda će baš iz jedne obične poruke početi nešto što smo oboje dugo čekali.

Jer nikada ne znaš.

Možda najbolje stvari u životu ne dođu onda kada ih najviše tražiš.

Možda dođu baš onda kada ponovo skupiš hrabrost da kažeš:

„Evo me. Još uvek verujem da postoji neko za mene