Zovem se Nina, imam 47 godina.

Nije lako priznati sebi, a kamoli drugima…

da si dva puta pokušao da izgradiš život sa nekim,
i dva puta ostao sam.

Imam iza sebe dva braka.

U oba sam ušla iskreno.
Sa verom.
Sa nadom da će to trajati.

Dala sam sebe.
Trudila se.
Ćutala kad boli.
Borila se kad je trebalo.

Ali nije bilo dovoljno.

Dva puta sam mislila „to je to“…
i dva puta sam se probudila u stvarnosti gde sam opet sama.

Danas imam 47 godina
i jednu ćerku.

Ona je moj ponos, moja snaga, razlog zbog kojeg sam ustajala kad nisam imala snage.

Ali kada ona ode svojim putem…

kada ostanem sama sa mislima…

shvatim koliko mi nedostaje neko moj.

Neko da podelim dan.
Neko da me razume bez mnogo reči.
Neko da me pogleda i kaže „tu sam“.

Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim bajke.

Prošla sam kroz život dovoljno da znam šta je stvarno.

Tražim mir.

Tražim čoveka koji zna šta znači poštovanje.
Koji ne beži od problema.
Koji ne traži savršeno, već iskreno.

Ne želim više mlađe.
Ne želim igre.
Ne želim prolazne ljude.

Želim gospodina.

Nekoga ko je spreman na odnos.
Na razgovor.
Na bliskost.

Jer posle svega…

najviše boli to što imaš kome da daš ljubav,
a nemaš kome.

Ja sam Nina, 47 godina.

Možda sam dva puta pogrešila…

ali nisam izgubila veru
da negde postoji čovek
koji će ostati.

Ako postojiš…

javi se.