Nemam decu, nemam muza, zivim sama. Tamara 48 godina, posle njega me niko nije dotakao.

Zovem se Tamara, imam 48 godina i već više od deset godina sam razvedena. Kada sam bila mlađa, zamišljala sam da će moj život izgledati potpuno drugačije. Mislila sam da ću jednog dana imati porodicu, decu, svoj dom pun smeha i nekoga ko će me čekati kada se vratim sa posla. Život je, međutim, imao neke druge planove za mene. Bog mi nije dao da budem mama i to je rana koju sam naučila da nosim. Možda sam upravo zato toliko vezana za decu. Radim kao vaspitačica i svaki dan sam okružena njima. Volim njihov smeh, pitanja, iskrenost i onu posebnu radost koju samo deca imaju. Nekada pomislim koliko bih volela da sam i sama imala tu sreću.

Posle razvoda nisam odmah tražila novu ljubav. Trebalo mi je vreme da se saberem i nastavim dalje. A onda se u mom životu pojavio jedan gospodin koji mi je vratio veru da ipak mogu ponovo nekoga da zavolim. Nije to bila veza iz dosade niti nešto prolazno. Zavolela sam ga iskreno i sa njim sam ponovo osetila kako je lepo kada imaš nekoga kome se raduješ. Nažalost, život nam je priredio ono čemu se niko ne nada. Preminuo je od korone. Posle njegove smrti dugo nisam mogla da zamislim da će se ikada pojaviti neko drugi. Kao da je deo mene otišao zajedno sa njim.

Od tada me nijedan muškarac nije dotakao. Možda će nekome biti čudno što to kažem otvoreno, ali meni je to jednostavno činjenica mog života. Nisam želela da tražim nekoga samo da bih popunila prazninu. Nisam želela prolazne veze, dopisivanja bez smisla i muškarce koji bi došli samo na kratko. Posle svega što sam prošla, shvatila sam da mi treba nešto stvarno. Treba mi čovek kojem mogu da verujem, sa kojim mogu da budem mirna i sa kojim neću morati da glumim da sam neko drugi.

Danas živim sama. Plaćam svoj stan, radim i trudim se da živim koliko mogu normalno. Nije moj život luksuzan i nikada nisam bila žena kojoj je novac najvažniji. Živim skromno i zadovoljna sam kada mogu da platim svoje račune, kupim ono što mi treba i imam mir u svom domu. Možda nekome takav život izgleda obično, ali ja sam naučila da cenim male stvari. Topla kafa, čist stan, slobodno popodne i mir u glavi meni danas znače mnogo više nego bilo kakvo pokazivanje pred drugima.

Ne volim izlaske. Nisam žena koja će svako veče tražiti gde se ide i sa kim će se provoditi. Mnogo više volim da obujem patike i odem u šetnju kroz park. Volim prirodu, tišinu i one razgovore koji ne moraju da budu glasni da bi bili iskreni. Nekada mi samo treba sat vremena šetnje da razmislim o svemu što mi se dogodilo. A kada vidim porodice sa decom u parku, uvek me nešto stegne oko srca. Volim decu više od svega i možda baš zato takve scene u meni bude i sreću i neku tihu tugu.

Godine su prošle i sada imam 48 godina. Više nisam spremna da prihvatam bilo šta samo zato što se plašim da ću ostati sama. Naučila sam koliko čovek može da izdrži i koliko je važno sačuvati sebe. Ali isto tako ne želim da lažem da mi ne nedostaje bliskost. Nedostaje mi da imam nekoga kome mogu da kažem kako mi je prošao dan. Nedostaje mi zagrljaj, razgovor, zajednički ručak i osećaj da postoji neko kome je stalo da li sam stigla kući. Mislim da je sasvim normalno da žena i sa 48 godina poželi ljubav.

Ne tražim savršenog muškarca. Ne treba mi neko ko će mi kupovati skupe poklone niti želim život koji će spolja izgledati savršeno. Želim normalnog i ozbiljnog čoveka. Nekoga ko će razumeti moju prošlost, ko neće imati problem sa tim što nemam decu i ko neće pokušavati da promeni mene. Ako je iza njega brak, razvod ili neka velika životna priča, neću ga zbog toga osuđivati. Svi nosimo nešto svoje. Važno mi je da je čovek dobar, iskren i da zna šta znači poštovati ženu.

Možda će neko pročitati moju priču i reći da sam previše dugo sama. Možda i jesam. Ali verujem da nikada nije kasno da se pojavi neko ko će ti promeniti svakodnevicu. Ja sam Tamara, imam 48 godina, razvedena sam više od deset godina, radim kao vaspitačica, živim sama i vodim skroman život. Bog mi nije dao da budem mama, ali mi je dao veliko srce za decu i želju da volim. Posle svega što sam izgubila, još uvek negde duboko u sebi verujem da mogu ponovo da pronađem čoveka kojem ću otvoriti vrata svog života. ❤️