Zovem se Arta, imam 34 godine i živim u Leskovcu. Mnogo puta su me ljudi pitali ista pitanja. Zašto se još nisam udala? Zašto nemam muža i decu? Zašto tražim nekoga preko interneta? Zašto ne gledam samo „svoje“ i zašto mi je uopšte važno odakle je čovek ako već tražim ozbiljnu ljubav?

Ali ja na sve to imam samo jedan odgovor.

Ljubav nema naciju. Ljubav nema veru. Ljubav ne bi trebalo da ima granice.

Nikada nisam verovala da čoveka treba gledati po prezimenu, mestu odakle dolazi ili po tome kako se izjašnjava. Mene mnogo više zanima kakav je neko kada zatvori vrata svog doma i ostane sam sa sobom. Da li je pošten? Da li ume da voli? Da li zna da poštuje osobu koja je pored njega? Da li ostaje kada dođu teški dani ili nestane čim više nije sve lepo i lako?

Možda sam zbog toga i ostala sama do sada.

Možda nisam želela da budem sa bilo kim samo da bih mogla da kažem da nisam sama.

Jer mogla sam.

Bilo je prilika.

Bilo je ljudi koji su ulazili u moj život i odlazili iz njega. Bilo je lepih reči, obećanja i priča koje su u početku zvučale kao nešto posebno. Ali godine su me naučile da nije svaka lepa reč iskrena i da nije svaki čovek koji kaže „biću tu“ zaista spreman da ostane.

A meni danas ne treba prolazna priča.

Ne treba mi neko ko će se pojaviti na nekoliko dana, pričati mi ono što želim da čujem, a onda jednostavno nestati.

Ne tražim luksuz.

Ne tražim skup automobil.

Ne treba mi neko da mi kupuje poklone kako bi dokazao da mu je stalo.

Meni su neke druge stvari mnogo važnije.

Želim čoveka koji će da stoji uz mene.

Kada je lepo, naravno.

Ali još više kada nije.

Jer lako je biti sa nekim kada je sve savršeno. Kada ima novca, kada se smejemo, kada nema problema i kada život ide onako kako smo planirali. Prava osoba se, po mom mišljenju, poznaje onda kada dođu teži dani.

Kada se posvađamo.

Kada smo nervozni.

Kada imamo probleme.

Kada nam nije do smeha.

Tada želim nekoga ko neće samo okrenuti leđa i otići.

Želim muškarca koji zna šta znači reč „zajedno“.

Da zajedno znači da razgovaramo kada postoji problem.

Da zajedno znači da se podržavamo.

Da zajedno znači da ne odustajemo jedno od drugog zbog prve prepreke.

Možda danas takvih ljudi nema mnogo, ali ja ipak verujem da postoje.

Jer i ja sam takva.

Kada nekoga pustim u svoj život, ne gledam na njega kao na prolaznu osobu. Volim iskreno i dajem sebe odnosu. Naravno, nisam savršena. Imam i ja svoje mane, svoje trenutke kada sam tvrdoglava, kada previše razmišljam i kada možda očekujem više nego što bi trebalo.

Ali jedno znam.

Ne znam da glumim ljubav.

I ne želim više ni da glumim da mi je lepo kada nije.

Radim i živim normalnim životom. Imam svoj mir, svoje obaveze i trudim se da budem zadovoljna onim što imam. Kada pogledam svoj život sa strane, možda neko pomisli da mi ništa ne nedostaje.

Ali postoji nešto što čovek ne može da kupi.

Neko svoj.

Neko kome možeš da se javiš kada ti se desi nešto lepo.

Neko kome ćeš prvo ispričati kada ti se desi nešto što te je rastužilo.

Neko ko će primetiti da ćutiš.

Neko ko će te pitati: „Šta ti je?“

I neće pitati samo reda radi.

Već zato što mu je stvarno stalo.

Iskreno, meni su večeri najteže.

Dok traje dan, nekako uvek imaš obaveze. Radiš nešto, negde ideš, razgovaraš sa ljudima, završiš ono što moraš i vreme prođe. Ali kada dođe veče i kada sve utihne, onda ostaneš sam sa svojim mislima.

Tada nekada pogledam telefon i pomislim kako bi bilo lepo da imam nekoga kome mogu jednostavno da napišem:

„Jesi li stigao?“

Ili:

„Kako ti je prošao dan?“

Ili samo:

„Laku noć.“

Nekome su to možda sitnice.

Meni nisu.

Jer upravo se život, na kraju, sastoji od tih malih stvari.

Od zajedničke jutarnje kafe.

Od poruke usred dana.

Od šetnje bez posebnog razloga.

Od toga da sedneš pored nekoga i ne moraš čak ni da pričaš, a da ti ipak bude lepo zato što znaš da niješ sam.

Ja želim upravo to.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne postoji savršen čovek, kao što ne postoji ni savršena žena.

Ne očekujem da budeš bez greške.

Ne očekujem da se uvek slažemo.

Ali želim da znaš da razgovaraš.

Da znaš da poštuješ.

Da ne ponižavaš ženu.

Da ne igraš igrice.

Da ne tražiš samo nešto prolazno.

Nije mi važno da li živiš na selu ili u gradu. Mnogi možda misle da su takve stvari presudne, ali meni nisu. Čovek može da živi u velikom gradu i da bude potpuno sam, a može da živi i u najmanjem mestu i da ima ceo svet ako pored sebe ima pravu osobu.

Ako osetim da si iskren, ako vidim da imaš dobro srce i da zaista želiš normalan život, meni udaljenost ne bi bila razlog da ne pokušamo.

Ne kažem da je sve lako.

Naravno da nije.

Ali kada dvoje ljudi zaista žele jedno drugo, valjda mogu da pronađu način.

Zato mi nije važno koje si vere.

Nije mi važno koje si nacije.

Nije mi važno kako se prezivaš.

Neću te pitati da li si „moj“ ili „tuđ“.

Ako si dobar čovek, onda si za mene pre svega – čovek.

Možda će neko imati nešto da kaže zbog toga.

Ljudi uvek imaju mišljenje.

Uvek će se naći neko ko će reći da nešto nije kako treba, da bi trebalo ovako ili onako, da žena mojih godina treba da radi nešto drugo ili da traži nekoga na drugi način.

Ali ja više ne želim da živim prema tuđim očekivanjima.

Ovo je moj život.

I ako postoji čovek sa kojim mogu da budem srećna, ne zanima me šta će neko treći misliti o tome.

Dovoljno sam odrasla da znam šta želim.

A ono što želim je sasvim jednostavno.

Želim ljubav.

Želim poštovanje.

Želim mir.

Želim muškarca pored kojeg neću morati da se pretvaram.

Želim nekoga kome ću moći da pokažem i svoje lepe strane, ali i svoje slabosti, bez straha da će to jednog dana iskoristiti protiv mene.

Želim čoveka koji razume da jaka žena takođe nekada želi da spusti gard i da kaže:

„Danas mi samo treba zagrljaj.“

Možda baš sada negde postoji muškarac koji čita ovo i oseća isto.

Možda je i on umoran od površnih poznanstava.

Možda je i njemu dosta praznih razgovora.

Možda se i on vraća kući u prazan stan i pita se gde je osoba sa kojom bi mogao da deli život.

Ako si takav čovek, možda ovaj tekst nije slučajno došao do tebe.

Ne mogu da obećam da ćemo se odmah zaljubiti.

Ne mogu da obećam da će sve biti kao u filmu.

Ali mogu da obećam da, ako mi priđeš iskreno, dobićeš iskrenu Arta.

Bez glume.

Bez lažnog predstavljanja.

Bez priče da sam savršena.

Ja sam obična žena od 34 godine koja još uvek veruje da negde postoji čovek sa kojim može da napravi svoj mali svet.

Svet u kojem će biti ljubavi, poštovanja, smeha, ali i razumevanja kada dođu loši dani.

Ne tražim da me spasavaš.

Ne tražim da mi rešavaš život.

Želim da zajedno budemo jedno drugom oslonac.

Da se zajedno borimo.

Da zajedno putujemo kroz život.

Da jednog dana možemo da pogledamo jedno drugo i kažemo:

„Nije bilo uvek lako, ali dobro je što se nismo pustili.“

Možda će neko pomisliti da sam naivna što još verujem u takvu ljubav.

Možda i jesam.

Ali radije ću verovati u ljubav nego se potpuno zatvoriti i provesti život u strahu da ponovo budem povređena.

Jer bez obzira na sve, srce nekada jednostavno poželi da ponovo nekome pripada.

I moje je još otvoreno.

Zato, ako si ozbiljan, slobodan i ako tražiš iskrenu ženu za pravo upoznavanje, nemoj me gledati kroz naciju, veru ili granice.

Pogledaj me kao osobu.

Upoznaj moje srce.

A možda ćemo baš tada shvatiti da smo oboje predugo čekali nekoga ko želi isto.

Ja sam Arta, imam 34 godine i živim u Leskovcu. Nisam savršena, ali sam iskrena. Ne tražim „svog“ po naciji – tražim svog po srcu. Ako i ti želiš ozbiljnu ljubav i nekoga ko će ostati uz tebe, možda je vreme da se upoznamo.