Zovem se Natalija, imam 42 godine.

Ovo nije lako napisati.

Jer kada se razvedeš…
ne završava se samo brak.

Završi se jedan deo tebe.

Tek sam izašla iz braka.
Još uvek pokušavam da shvatim gde sam pogrešila, šta je moglo drugačije.

Ali neke stvari nemaju odgovor.

I možda ga više ni ne tražim.

Ono što znam jeste da sam danas…
sama.

I da ta samoća nije ista kao pre.

Ovo je ona tišina koja boli.

Ona koja se oseća ujutru kada se probudiš i shvatiš da nema nikoga pored tebe.
Ona koja te prati tokom dana, iako si okružen ljudima.
Ona koja te najviše pogodi uveče, kada ostaneš sam sa sobom.

Ne treba mi neko za prolazno.
Ne treba mi neko za „onu stvar“.

Toga mi je dosta.

Treba mi čovek.

Nekoga ko će mi pružiti pažnju.
Ko će me pitati kako sam kada ustanem.
Ko će mi poslati poruku tokom dana, ne zato što mora – nego zato što želi.

Želim da nekome budem važna.

Da me neko pogleda kao da sam njegov svet.

Ne zanima me novac.
Ne zanima me ko si, odakle si, koje si vere ili nacije.

Važno mi je samo jedno:

da imaš srce.

Da si osećajan.
Da znaš šta znači poštovati ženu.
Da znaš šta znači biti tu, ne samo kada je lepo, nego i kada je teško.

Možda sam ranije tražila pogrešne stvari.

Možda sam verovala pogrešnim ljudima.

Ali sada znam šta želim.

Mir.
Pažnju.
Bliskost.

I nekoga ko neće nestati.

Ja sam Natalija, 42 godine.

Ne tražim savršenstvo.

Tražim nekoga ko će me držati za ruku i reći:

„Tu sam, i ne idem nigde.“

Ako postoji takav muškarac…
možda je vreme da se javi.