Zovem se Milica, imam 43 godine i živim u Beč, u Austrija.
Iza mene je život o kome retko pričam ljudima.
„Razvela sam se pre 7 godina“
Bila sam udata.
I kao svaka žena, verovala sam da ćemo zajedno graditi porodicu.
Ali godine su prolazile…
a ja nisam mogla da postanem majka.
Nažalost, nisam mogla da rodim dete.
„To je promenilo sve“
Do svoje 36. godine nadala sam se da će se čudo dogoditi.
Ali nije.
I baš to je postalo okidač za naš razvod.
Posle svega počela sam da krivim sebe.
Kao da sam manje vredela zato što nisam mogla da rodim.
„Jedno vreme sam mnogo pila“
Neću da lažem.
Posle razvoda sam se izgubila.
Puno sam pila.
Pokušavala sam da ugušim tugu, samoću i osećaj da sam ostala bez svega.
Ali čovek ne može pobeći od sebe.
„Danas imam sve osim nekoga svog“
Vremenom sam se pomirila sa sudbinom.
Prihvatila sam da je možda tako moralo biti.
Danas imam posao, mir i normalan život u Beču.
Ali nemam ono najvažnije.
Nemam nikoga svog.
„Posle razvoda izgubila sam i ljude“
Posle razvoda nestali su i prijatelji.
Ostala sam sama.
Bez društva.
Bez podrške.
Bez nekoga da me pita kako sam.
I tada čovek shvati koliko samoća ume da boli.
„Tražim ozbiljnog muškarca“
Ne tražim avanture.
Ne tražim lažna obećanja.
Tražim ozbiljnog gospodina za brak u dvoje.
Nekoga kome neće biti važno što ne mogu da imam dete, već kakva sam osoba.
„Ako postoji čovek koji zna šta znači bol…“
Ako postoji muškarac koji zna koliko život ume da slomi čoveka…
Ali koji i dalje veruje u ljubav, mir i zajedništvo…
neka mi se javi.
Možda još nije kasno da i ja budem nekome sve.