Zovem se Merita, dolazim iz malog mesta Qeparo u Albaniji.

Možda nikada nisi čuo za to mesto.

Lepo je… more, priroda, tišina.
Ali ta tišina… ume da boli.

Jer ovde, osim leti…
nema nikoga.

Svi su otišli.
Kuće su zatvorene.
Ulice prazne.

A ja sam ostala.

Ostala sam i bez onih koji su mi bili sve.
Svi moji su umrli.

I od tada… život više nije isti.

Nema ko da me zagrli.
Nema ko da me pita kako sam.
Nema ko da mi kaže „dobro jutro“.

Samo ja… i tišina.

Najgore je kada dođe veče.
Kada svet utihne, a ti nemaš kome ni reč da kažeš.

Tada shvatiš koliko je čovek slab kada je sam.

Imam drugarice.
I one su nekada bile ovde sa mnom.

Ali danas?

One su se udale.

Otišle su u Vojvodinu, u Srbiju…
napravile porodice, imaju nekoga svog.

I kada pričam sa njima…

uvek mi kažu isto:

„Srbi su domaćini, dobri ljudi… samo traže ozbiljno i za brak.“

I tada se u meni probudi nada.

Možda i za mene postoji neko.

Možda negde postoji čovek
koji isto ovako sedi sam i čeka.

Ne zanima me ko si.
Ne zanima me vera, nacija.

Bitno mi je samo jedno:

da si čovek.

Da si domaćin.
Da znaš šta znači brak u dvoje.
Da želiš mir, poštovanje i toplinu.

Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim savršenstvo.

Tražim da ne budem sama.

Jer samoća…
kada traje predugo…

počne da te guši.

Ja sam Merita iz Qepara.

Možda sam ostala sama na ovom mestu gde više nema nikoga…

ali još uvek verujem
da negde postoji neko
ko će me uzeti za ruku i reći:

„Od sada nisi sama.“

Ako postojiš…

javi se. Možda baš u Srbiji pronađem svoju sreću.