Zovem se Melisa, imam 39 godina, rodom sam iz Berana, a život me odveo u Beč.

Dugo sam ćutala.

Ćutala sam na komentare.
Ćutala sam na poglede.
Ćutala sam na rečenice koje bole više nego što ljudi misle.

„Deblja si… treba da smršaš.“

Kao da sam ja samo to.

Kao da nemam srce.
Kao da nemam dušu.
Kao da nemam ljubav u sebi koju nemam kome da dam.

Bila sam u braku 7 godina.
Verovala sam tom čoveku.
Mislila sam – to je moj kraj, moj mir, moj život.

A onda…

Jednog dana je samo otišao.

Otišao je sa drugom.
Sa Brazilkom.
U Švajcarsku.

Bez mnogo objašnjenja.
Bez kajanja.
Bez da se okrene.

I tada se nešto u meni slomilo.

Od tog dana… prošle su 4 godine.

Četiri godine kako nisam nikome dala ni telo ni srce.
Ne zato što nisam mogla…
nego zato što nisam htela pogrešno.

Nisam više ona ista.

Ne tražim mlađe.
Ne tražim igre.
Ne tražim da me neko gleda kao prolaznu.

Tražim čoveka.

Gospodina.

Nekoga kome neće smetati kako izgledam.
Nekoga ko neće meriti moju vrednost kilogramima.

Već srcem.

Jer ja znam kakva sam.

Znam da sam verna.
Znam da sam odana.
Znam da znam voleti – iskreno, jako, do kraja.

Samo nisam imala sreće da to neko ceni.

Živim u Beču, ali mi srce i dalje vuče na Balkan.
Na jednostavne ljude.
Na iskren pogled.
Na to da neko kaže „tu sam“ – i stvarno bude tu.

Ne treba mi bogatstvo.
Ne treba mi savršen muškarac.

Treba mi neko ko će me zagrliti bez pitanja.
Ko će me pogledati i reći:
„Dovoljna si.“

Ja sam Melisa, 39 godina.

Možda me mnogi zaobilaze.
Možda me neki ne vide.

Ali znam da negde postoji čovek
koji će me videti baš ovakvu kakva jesam.

Ako si to ti…

javi se.