ovem se Ljiljana, imam 53 godine, i vec 4 godine sam razvedena. Ne pitaj kako je proslo – dovoljno je da kazem da sam pokusala, borila se, davala… ali jedno srce ne moze da nosi brak na ledjima.

Dugo sam mislila da ce samo da prodje. Da ce doci neko, ili da ce bar tuga da se smiri. A onda sam shvatila – godine prolaze, a ja se svako vece uvijem pod cebetom i pravim se da mi je svejedno. Nije. Nedostaje mi glas, dlan, prisustvo. Ne neko da mi kuva, da me izdrzava, da me vodi svuda… Ne, treba mi neko da me pogleda i vidi. Samo to.

Bila sam sama dovoljno dugo. I nije to ona lepa, slobodna samoca. Ovo je ona tisina koja boli, ona koja te ucutka i kad ti se place. Ona koja ti sapne ujutru da si nevidljiva, i uvece da si zaboravljena.

Ne zelim da budem zaboravljena. Zena sam koja jos veruje u zagrljaj. U to da covek nije stvoren da bude sam. Ne trazim da mi menjas zivot, trazim da budes deo mog.

Ako znas sta znaci setati sam po kuci i pitati se gde si pogresio, onda mozda znas i kako se ja osecam. Javi se. Mozda se jos uvek nismo sreli samo zato sto je trebalo da budemo spremni jedno za drugo.