Zovem se Ljiljana, imam 51 godinu i poreklom sam iz Srbije, ali već godinama živim u Švajcarskoj. Tamo sam izgradila svoj život, radim, imam svoj stan u Bernu i zadovoljna sam onim što sam postigla. Ipak, koliko god čovek bio zadovoljan životom koji je napravio, postoji nešto što novac, posao i sopstveni stan ne mogu da zamene – osećaj da imaš nekoga svog.

U Srbiju dolazim uglavnom kada sam na odmoru. To su mi uvek posebni dani. Čim se približim kraju iz kojeg sam potekla, kao da se u meni nešto promeni. Vrati se neka toplina, uspomene i osećaj pripadnosti koji ne možeš da pronađeš baš nigde drugde. Krajem avgusta planiram ponovo da dođem na odmor i iskreno bih volela da ovaj put taj dolazak bude drugačiji.

Ne želim samo da provedem nekoliko nedelja i ponovo se vratim u Švajcarsku.

Volela bih da upoznam čoveka sa kojim bih mogla da razgovaram, da popijem kafu, prošetam i možda jednog dana napravim ozbiljan plan za budućnost.

Iza mene su dva braka. Ne bežim od toga i ne želim da krijem svoju prošlost. Svaki čovek nosi ono što je proživeo i upravo nas ta iskustva naprave onakvima kakvi smo danas. Moji brakovi nisu uspeli, ali zbog toga nisam izgubila veru da pravi odnos ipak postoji.

Možda sam nekada birala pogrešno.

Možda sam nekim ljudima davala više nego što su zaslužili.

Ali danas znam šta želim.

Ne želim prolaznu vezu.

Ne želim dopisivanje bez kraja i prazna obećanja.

Ne želim čoveka koji će se pojaviti kada mu odgovara i nestati kada postane teško.

Želim ozbiljnog gospodina, razvedenog ili neoženjenog, koji je dovoljno zreo da zna šta znači zajednički život.

Čoveka koji neće gledati moje godine, moje brakove i moju prošlost kao teret. Želim nekoga ko će me upoznati kao Ljiljanu kakva sam danas – ženu koja radi, koja se bori, koja ima svoj život i koja želi da ga podeli sa pravom osobom.

Radim kao čistačica u jednoj firmi i nikada me nije bilo sramota mog posla. Pošten rad je za mene oduvek bio nešto čime čovek treba da se ponosi. Imam svoj stan u Bernu i zadovoljna sam što sam svojim radom uspela da stvorim sigurnost za sebe.

Ali postoji jedna stvar koju ne mogu sama da stvorim.

Bliskost.

Ne možeš kupiti čoveka sa kojim ćeš se smejati posle napornog dana. Ne možeš kupiti zagrljaj kada ti je teško. Ne možeš kupiti osećaj da te neko čeka.

I upravo to mi danas nedostaje.

Imam 51 godinu i ne želim više da gubim vreme na ono što nema budućnost. Želim miran odnos, poštovanje i partnerstvo. Želim čoveka koji će razumeti da zajednički život nije samo kada je lepo, već i kada naiđu problemi.

Ako si razveden ili neoženjen, ako si ozbiljan, pošten i želiš da upoznaš ženu sa kojom možeš da gradiš budućnost, volela bih da mi se javiš.

Možda ćemo prvo samo popiti kafu kada dođem krajem avgusta.

Možda ćemo razgovarati nekoliko sati.

Možda se nećemo odmah složiti u svemu.

Ali možda ćemo oboje osetiti da postoji nešto vredno pokušaja.

Ne tražim savršenog muškarca. Tražim čoveka koji će ostati kada postane teško, koji će poštovati moje godine i moju prošlost i koji će želeti da zajedno napravimo neki naš mir.

Jer danas, posle svega što sam prošla, znam da mi ne treba mnogo.

Treba mi samo jedan ozbiljan čovek, jedno iskreno srce i želja da se život ne provede sam.

Ako misliš da bismo mogli da se upoznamo, javi mi se. Krajem avgusta sam u Srbiji.

Možda baš ovaj odmor bude početak nečeg što nisam očekivala.