Zovem se Ljiljana, imam 47 godina i živim na selu.

Ne živim među ljudima kao nekada.
Ne tražim gužvu, grad, buku.

Ja živim na svom imanju.

Imam stoku.
Imam zemlju.
Imam posao koji ne prestaje.

Ustajem rano.
Radim po ceo dan.
Navikla sam na težak život.

I znaš šta?

Nije me sramota.

Sve što imam – stekla sam svojim rukama.

Ali jednu stvar nisam uspela da imam…

nekoga svog.

Ljudi često pitaju kako mogu sama.

A ja im kažem iskreno:

lakše mi je sa stokom nego sa ljudima.

Jer stoka ne laže.
Ne izdaje.
Ne okreće leđa kada je najteže.

A ljudi…

ljudi umeju da povrede.

Verovala sam.
Dala sam sve od sebe.
Bila tu za druge.

I na kraju…

ostala sama.

Zato sam se povukla.

Ostala sam ovde, gde znam na čemu sam.
Gde radim, živim i ćutim.

Ali ta tišina…

nije uvek laka.

Najviše zaboli kada dođe noć.

Kada sve utihne.
Kada nemaš kome da kažeš ni jednu reč.

Tada shvatiš koliko znači imati nekoga pored sebe.

Ne tražim mnogo.

Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim savršen život.

Tražim čoveka.

Nekoga ko razume ovaj život.
Ko se ne boji rada.
Ko zna šta znači pošten odnos.

Nekoga ko će doći…

i ostati.

Da radimo zajedno.
Da živimo zajedno.
Da budemo jedno drugom podrška.

Jer ja znam da dam sve od sebe.

Samo nisam imala sreće da neko ostane.

Ja sam Ljiljana, 47 godina.

Navikla sam da budem jaka.

Ali više ne želim da budem sama.

Ako postoji muškarac
koji želi pravi život, a ne lažan…

javi se.

Jer ovde, na ovom imanju…

ima mesta za dvoje.