Zovem se Ljiljana, imam 42 godine i živim u Zemunu.

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovu priču.
Nije lako otvoriti dušu pred nepoznatim ljudima, ali ponekad čovek više nema kome da kaže ono što nosi u sebi.

Možda će se neko pronaći u mojim rečima.
Možda će neko razumeti…

A možda će baš neko, ko treba, pročitati ovo do kraja.

Pre 8 godina, moj život se promenio iz korena.

Bila sam u vezi za koju sam verovala da će trajati zauvek. Planirali smo život, porodicu, budućnost… mislila sam da sam našla čoveka sa kojim ću ostariti.

A onda… preko noći… sve se srušilo.

Prevario me je.
I ne samo to – otišao je u Kanadu sa drugom ženom.

Bez mnogo objašnjenja.
Bez griže savesti.

Ostavio je mene…
i ostavio je naše dete.

To je bol koju ne možeš objasniti rečima.
Ne boli samo izdaja… boli osećaj da nisi bio dovoljan nekome kome si dao sve.

Ali najviše boli kada shvatiš da je neko mogao tako lako da ode…
i da ostavi dete iza sebe.

Od tada je prošlo 8 godina.

Osam godina u kojima sam učila da budem i majka i otac.
Da budem jaka kada mi se plače.
Da se smejem pred detetom, a da noću ćutim i razmišljam gde sam pogrešila.

Imam jednu ćerkicu.
Ona je moj ceo svet.

Zbog nje sam ustajala kada nisam imala snage.
Zbog nje sam gurala napred kada sam mislila da ne mogu više.

Ali svako ko je roditelj zna…

Detetu ne treba samo majka.
Treba mu i neko ko će ga zaštititi, zagrliti, naučiti životu.

I zato danas, posle svih ovih godina, prvi put javno kažem:

Želim da moja ćerka ima oca.

Ne biološkog…
nego pravog čoveka.

Godinama sam bila sama.
Nisam želela da ulazim u bilo kakve veze.

Nisam želela pogrešne ljude oko sebe.
Nisam želela nekoga ko će doći i otići.

Zato danas jasno kažem:

Tražim ozbiljnog muškarca.

Ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bogatstvo.

Tražim gospodina, čoveka koji zna šta znači porodica, odgovornost i poštovanje.

Nekoga ko neće gledati samo mene…
nego će pogledati i moje dete i reći:

„Biću tu za vas.“

Spremna sam na sve što život nosi.
Spremna sam i da odem iz grada, i na selo, ako treba.

Meni nije bitno gde ćemo živeti.
Bitno mi je sa kim živim.

Bitno mi je da je to čovek koji neće okrenuti leđa kada bude teško.

Koji neće pobeći.
Koji neće izdati.

Koji će ostati.

Znam da danas nije lako verovati ljudima.
Znam jer sam i sama prošla kroz izdaju.

Ali uprkos svemu… nisam izgubila veru.

Verujem da negde postoji muškarac koji je možda prošao slično, koji zna šta znači biti sam, i koji želi isto što i ja – pravu porodicu.

Možda će neko reći da sam luda što ovo pišem.
Ali ja verujem da u životu moraš nekada da napraviš prvi korak.

Ja sam Ljiljana, imam 42 godine, iz Zemuna sam i majka sam jedne devojčice.

Ne tražim bajku.
Ne tražim savršen život.

Tražim čoveka koji će nas voleti i ostati.

Ako postojiš…
možda je ovo trenutak da se javiš.