Zovem se Lidija, imam 45 godina.

Neću da lažem…

pravila sam greške.

Verovala sam ljudima koji to nisu zaslužili.
Dala sam srce onima koji su znali samo da uzmu, a ne da vrate.

I tako je prošao život.

Uvek sam mislila – sledeći će biti pravi.
Sledeći će razumeti.
Sledeći će ostati.

Ali svaki put…

ostala sam ja sama.

Danas su prošle 3 godine kako sam sama.

Tri godine tišine.
Tri godine bez nekoga da me pita kako sam.
Tri godine bez zagrljaja koji znači.

I znaš šta je najteže?

Nije to što si sam.

Najteže je što imaš kome da daš ljubav…
a nemaš kome.

Dani nekako prođu.
Navikneš se da ćutiš, da gledaš svoja posla, da ne očekuješ mnogo.

Ali noći…

noći su druga priča.

Tada misli krenu.
Tada srce počne da traži.

I tada shvatiš koliko znači imati nekoga pored sebe.

Ne tražim više savršenstvo.

Ne tražim bajke.

Tražim mir.

Tražim gospodina.

Muškarca koji zna šta znači poštovanje.
Koji neće nestati kada postane teško.
Koji neće lagati, igrati se i praviti od života igru.

Nekoga ko želi isto što i ja:

da provedemo život zajedno.

Jednostavno.
Iskreno.
Bez glume.

Možda sam kasno shvatila šta želim.

Možda sam pogrešnim ljudima dala previše.

Ali nisam izgubila veru
da negde postoji neko
ko će znati da ceni ono što sam ja.

Ja sam Lidija, 45 godina.

Tri godine sama…

i prvi put spremna
da tražim ono što zaista zaslužujem.

Ako postojiš…

javi se.