Zovem se Ksenija. Imam 61 godinu i ceo radni vek provela sam u ucionici. Decu sam ucila prvim slovima, recima, pravilima… ali niko nikada nije mene ucio kako da izdrzim tisinu kad dodjem kuci. U mladosti sam bila puna nade, verovala sam da ce se sve postaviti na svoje mesto — i posao, i ljubav, i mir. I jeste, donekle. Ali zivot je nepredvidiv.

Godine su prosle, a ja sam ostala sama. Nisam se nikada ponovo udavala. Nije mi bilo lako da verujem, da otvorim srce, da krenem iz pocetka. Tako sam godinama radila, cutala, nosila osmeh pred decom, a srce je svakog dana bilo sve tise.

Najvise boli ono sto se ne vidi. Kad otvoris vrata stana, a nikoga nema da te doceka. Kad skuvam kafu i sedim sama. Kada mi se misli vrate na dane kad je bilo smeha, zvuka, topline. Ljudi me vide kao jaku zenu, obrazovanu, kulturnu, ali niko ne pita: “A kako si ti, Ksenija?”

Ne trazim da mi neko menja zivot iz korena. Samo zelim nekoga da podelim dane, da sednemo i pricamo, da odemo do pijace, da se smejemo obicnim stvarima. Zivot u ovim godinama moze da bude prelep — ali samo ako ga ne zivis sam.

Ako si covek koji zna da ceni mir, iskrenost i prisustvo, ako zelis zrelu i dobru zenu pored sebe — mozda sam ja bas ta. Ne obecavam bajku, ali obecavam postenje, toplinu i dusu koja jos veruje da ljubav ne zna za godine.

JAVI MI SE NA → PROFIL