Zovem se Kristina, imam 47 godina.

Nikada nisam mislila da ću ovako nešto pisati.
Nisam osoba koja voli da iznosi svoj život pred svima.

Ali postoji bol koji nosim u sebi već dugo…
i možda je vreme da ga podelim.

Bila sam u braku.
Verovala sam da je to to – da sam našla čoveka sa kojim ću ostariti.

Volela sam iskreno.
Bez igara, bez laži.

Ali onda se desilo nešto što nikada nisam mogla da zamislim.

Ostavio me je.

Ne zato što sam ga izdala…
nego zato što je mislio da jesam.

Sumnjao je u mene.
Gledao me drugim očima.

A ja…
ja ga nikada ne bih prevarila.

Nikada.

To je ono što najviše boli.
Ne kraj… nego nepravda.

Kada znaš da nisi kriv, a izgubiš sve.

Od tada živim sama.

Prošle su godine.
Naučila sam da živim sa tim, da ćutim i da idem dalje.

Ali istina je…

samoća je teška.

Najteža je uveče.
Kada legneš i nema nikoga pored tebe.

Kada nema ko da te zagrli.
Kada nema ko da ti kaže da će sve biti u redu.

Godine su prošle i sa njima sam shvatila još jednu stvar…

Ne mogu imati decu.

Možda je i to razlog zašto me život ovako vodio.
Ne znam.

Ali znam da uprkos svemu…
imam mnogo ljubavi u sebi.

Ljubavi koju nisam imala kome da dam.

Zato danas, prvi put iskreno kažem:

Tražim čoveka.

Ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bajku.

Tražim gospodina za brak u dvoje.

Nekoga ko će verovati.
Ko neće sumnjati bez razloga.

Ko će znati da ceni iskrenost i vernost.

Ne zanimaju me igre, ne zanimaju me prolazni ljudi.

Želim ozbiljan odnos, nekoga ko želi da gradi miran život.

Možda ne mogu imati decu…
ali mogu dati poštovanje, pažnju i ljubav kakvu retko ko daje.

Ako postoji muškarac koji čita ovo i razume ove reči…
možda nije slučajno što si baš sada naišao na ovu priču.

Ja sam Kristina, 47 godina, i posle svega što sam prošla…
samo želim da više ne budem sama.